Petar Cukon

Prva primjedba koju sam čuo od strane suca… kaže: „Pa što su nam poslali onu djecu kao dečke?“ Svi smo mi bili mladoliki, mladi jer Specijalni sud ipak ima ozbiljnije teme. Tako je on shvatio nego da se bavi s nekim dječacima, ali dobro dok su oni komentirali, jedan se suprotstavio. Mi smo mogli slušati jer je to bilo dosta blizu 3, 4, 5, metara. Naše klupe su u polukrugu i dole njihov stol. Bilo ih je jedno 6,7, imam popis njihovih imena. I kaže: „Ti mladi su opasni, ima, ima opasnih.“ Uglavnom tu je završilo. Počeli su redom sa prozivkama. Jedan po jedan bi došli pred suce i generalije. Pita „Tko si? Što si?“ - budući da je svakome pisalo da je pripadnik organizacije Slavo – komunista. Kad sam ja došao na red ovaj jedan fašistički general je rekao: … „pa kakav sam ja Slavo, a Cukon?“ E ja sam odgovorio da su nam promijenili imena, prezimena. I inda me ljutito pitao: „Pa kako si se prije zvao?“ Sam rekao: „Cokun“. Čuo sam već ranije da je i doktor Cukon nekada se pisao Cokun (Cokun). I uglavnom da smo, to je bila jedna tako tada dobra izlika da dokazujemo im prezimenom da smo Hrvati iako to je sigurno netočno (njegovo prezime Cokun)…., ali to je meni dobro došlo da odgovorim. U međuvremenu dok sam ja s njim donekle diskutirao da tako kažem; jedan njegov do njega fašista Suda kaže: …“ Pa rekao sam ja, govorio sam ja, ne mijenjati prezimena. Kao da je predbacio jedan drugome da nije trebalo mijenjati prezimena, da je to doprinjelo otporu Istrana protiv fašizma.“

„Onda su Talijani nakon nekoliko dana odlučili okupirati Krk i jedno jutro jer kao da su sumnjali da bi možda moglo biti otpora su navalili strojevima na Krk i počeli osvajati grad i penjali su se prama našem internatu, on je na malo višem položaju. Jutros vidim ja na prozoru dolaze vojnici, talijanske uniforme sa puškama na gotovs prema našoj … u smjeru naše i već su bili u dvorištu našeg internata. Bojeći se da će ući unutra u zgradu ja sam kroz suprotni prozor preskočio preko zida. Mi smo graničili sa samostanom. Preko tog velikog zida prebacio sam se u dvorište i sakrio se. Inače u tom samostanu vršili smo dežurstvo na zvoniku. Javili se kao dobrovoljci mi stariji. U slučaju zračnog napada bili smo da dajemo alarm da se ljudi mogu povući u gromače gore van grada. I ovaj u tom… nakon kraćeg vremena vidim ništa se ne događa. Malo sam se podigao – visoki zid i vidim Talijane gdje još dalje po gromačama idu uz brijeg. Vidim nisu uopće dirali naš internat. Ja sam se vratio i vidim nismo im bili meta nego su valjda imali druge zadatke.“