Amalija Gržetić

„Koliko vas je bilo u ćeliji?“ „E ja mislim jedno osam nas je bilo u ćeliji (osam), puni šenci puni buhe puni svega.“ „I znači i pokle 25 dana su vas popeljali…“ „Ja ja su popeljali kamionom u 4 ujutro. Smo došli u Trst, a u Trstu nas onda nisu ništa ispitivali. Tu su imali sve dokumente, muške posebno, nas posebno i kao minoreni ča smo ispod osamnaest godina, ali su bile i starije žene s nama. Samo znan da su Slovenke i neke iz Buja bacali unutra i onda sve ono ispečene. Sve prvi sloj im je bio sav ispečen. To su našli z dokumenti. One su bile kurirke i su ih našli s dokumenti. Su ih mučili, ali nisu išle s nama u Njemačku. One su išle u Đezoviti. Znaš onu pjesmu „Corroneo e la mia casa, Đezoviti e mio bel giardin c'e la sicura, sicura mi fai paura ma non mi fai morir.“ To je bila pjesma duga duga. To kantali po noći kad smo išli iz Trsta, kad smo išli na vlak, kad smo išli kroz Austriju, Udine. Kad smo išli kroz cili Trst smo kantali. Su vikali na nas: „No gridare!, No cantare! E ora mai andiamo via.“ A ča baš nas je brigalo.“ „A znači tamo su se vršile egzekucije, u Coroneu su ubijali ljude?“ „Ja. Tamo su delali ča ih je bilo volja š njima.“ „A ki to – su to baš fašisti delali?“ „Ja fašisti, ma fašisti su to delali i s Talijani, a ne samo s naši. Mi Primorci smo Vranića pojili, a i Talijani u okoli Trsta.“ „Pričali su tamo za časne sestre, u Corroneu da se smiju?“ „Jesu su se smijale. Jesu jesu su nam se smijale. Su nam se smijale. Ja su držale tamo i popi. Svi su delali čine. Svi skupa svi oni učeni ljudi su delali čine, su delali ča ih je bilo volja. Su nam se smijale, su rekle da idemo u Corroneo, da gremo u Njemačku pa su nam delale ko da će nam pošiškat kosu i sve.“ „Koliko ste bili dani u Corroneu?“ „U Corroneu sam bila deset dana. (deset dana)“ „Ja jedni su došli su bili tamo, baš je bila moja kolegica i prijateljica je bila tu na hodniku kad smo mi došli, ali nismo se smili dirat ni pojt blizu. Najgore mi ujutro partimo, a vi ste došli. Ja poli sam je našla u Auschwitzu.“ „Popeljali su vas znači na makinu (front)?“ „Ja na vlak od blaga i mi tamo nas je bilo po 70 u vagonu. Muški su bili posebi, mi posebi. Smo imali one neke raštele s onim žicami gori i to je bilo to. Kiblu smo imali unutri i to je bilo to. I četiri panina smo dobili i te male sendvičke gde, to smo dobili i vode, a u Austriji su nam dali neku župu bijelu, to je bila neka pržganica tako nešto je bilo, to je bilo jedan tanjur su nam dali. Pokle četiri dana do Poljske smo putovali sa četiri panina. To je bilo sve.“

„Vi, da li ste vi imali neku bolest?“ „Ne, jesam bila samo osam dana u reviru, sam dobila temperaturu. Je bila neka teta Marija, sad je umrla pred jedno deset godina je bila starija, je donesla neki radić na parale, je delala tamo u kampanji. I onda s onem kafon, s onem margarinom smo napravile taj radić smo tako pojile. Ko zna ča san ja to pojila između i ja sam dobila temperaturu. Tada su me dali u revir. San bila osam dan tamo. Jedna Talijanka Napoletanka me spasila. Ona mi je davala namaženu mast i kruha i tog. I onda su mi išla na tranšport, izgubila svu moju kompaniju sam išla s drugima na tranšport, ali srećom sam išla s Marečići, Ćusi i ženskami tu iz Istre. Sve iz Cerovlja iz Karbune. To su sve domaće ženske s kima sam ja bila, ali sam zgubila svu moju kompaniju.“ „Morete nam reći koliko je WC-a bilo tamo u vašoj…“ „To je bila jedna baraka pa su bile škulje do škulje. Na jednu stranu je bila jedna straža, na drugu druga. Nisi smio dva sekunda bit, onda su te bičevali s onim bičem. Je bija oni s bič onaj na vrhu ima tako jedan uzalj i z onim su te tukli. One koje si dobil po leđi, ja imam još danas jednu škulju sam dobila i to nedužna sam dobila. Za spasiti neka ni mogla stati iz škulje.“ „Ča jednu ste izvlačili?“ „Je nismo smili ja sam je izvlačila koliko sam mogla, je pala okolo i sam je peljala vanka.“ „Osim toga da li ste…“ „Nju nisu, ja sam dobila batine.“ „Osim toga da li ste još neki puta bili kažnjeni?“ „Ne nisam, ja sam bila jako dišiplinata. Sve sam podnesla.“