Lino Kmet

-"Ja i još jedan šta je imao strica u Francuskoj. Mi smo stili ići direktno u Francusku, bez da se zaustavimo u Trstu, u onom logoru i tako dalje. - U Šan Šabi? - U Šan Šabi, da. Mi smo direktno u Francusku išli, ja san dela, imali smo nešto šoldi, tako da si platimo do Ventimiglie vlak, i smo išli. Onda za izaći iz Pule je trebalo dobro misliti. Onda smo išli u vlaku i kupili karte za Vodnjan. Nanke nismo došli tu, već su reć: „Dokumenti? Di idete?“ „A idemo u Vodnjan, evo karta.“ I onda smo u Vodnjanu izašli iz vlaka i čekali autobus za Buzet. I onda u autobusu, znači, više nisu nas kontrolirali. Smo došli u Buzet, a u Buzet nije kao sada; doli kad se voziš doli, i bila je jedna oštarija, stara kuća. Sad je to sve novo, ne znan da li je još tamo, da li postoji. - U Buzetu je nova autobusna, ni više stare. - Ma da ma to je baš, mi smo dva izašli tamo di je ta velika oštarija, to je bilo dole vjerovatno, i onda je bila jedna bijela cesta ča je išla za Kopar. I to je bilo, mi smo došli tamo po danu, mi smo došli..malo pojisti u oštariju, i već smo vidili, jedan nas je nanjušija pa je reka: „Vi bižite.“, ovaj moj kolega je reka: „Da da“. „Dobro“, kaže, „kad dođe noć, dođite, ja ću vas prebaciti do, ja znan di“. A ovaj moj govori: „Da da da da.“ I onda mi smo, kad smo ručali, smo išli malo dalje, onda je bila odmah boška i to grmlje i tamo smo se sakrili i čekali noć. I, ovaj govori: „Ma je reka da idemo tamo, da će nas on prebaciti“. San reka: „E stupido!“ Ako će te on prebacit, taj će te prebacit u onaj đir ča san već ja bio napravio, on nije. I čekali smo noć, i onda kad je bila noć, onda smo krenuli po toj bijeloj cesti, vjerovatno sada je asfaltirana. I znan da je bija neki potok ča je teka dole. Nisan nikad poslije napravija tu cestu, jedan dan ćemo napraviti. I svaki put kad je trebao pasati neko auto, mi smo bili spremni da se sakrijemo. Znači, u tu cilu noć ča smo hodali nije prošlo niti jedno auto. Jer mi smo zato išli po noći, ni auto, ni ni kamion, ni niš. Znači da je to bilo samo da nas ulove. I, van kažen, došli smo do te tvornice ne znan ke. I pasali iza. - To je u Kopru? - To je u Kopru. Cijelu noć smo hodali, i tamo.. - Od Buzeta do Kopra ste hodili? - Od Buzeta do Kopra. - Preko boške? - Ne ne ne, po cesti! - A po biloj cesti? - Po biloj cesti. I svaki put kad bi trebao pasat neko auto, smo bili spremni da se sakrijemo. Jer bi nas bili ulovili. I onda smo došli do te famozne tvornice, nikako smo imali neki rekla-kazala, ne, kako se bježi, i kad smo došli iza, onda smo vidili da smo tu blizu jer su se vojska je počela se micati sa rečimo tamo di čuva, ne. I onda, kako san van prije reka, smo pošli iza te kako ide zid, kako ide zid, cesta, smo se sakrival i došli iza karaule i slušali kako pričaju, je bija prozor otvoren, je bilo ljeto i došli u jenu valu i malo se digli gori i dage! E onda smo bili spašeni. I došli smo do Italije, tamo jedan Talijan je radio vrta i je pitao da li imamo cigarete pa smo mu dali cigarete, on nan je dao koju liru, i smo došli u Trst, uzeli kartu za vlak, za ići u Ventimiglia, u Ventimiglia smo došli i sad, u Ventimiglia njega čeka stric, sa motorom. I stric stavi njega na motoru, i odveze ga u Nicu. A ja ostajen tamo sam."

-"Rekli ste da ste bili sa nekim prijateljima. Da li se sjećate ko je bio sve s vama? - A kako ne! Jedan, jedan živi u New Yorku, zove se Skira, a jedan živi u Italiji, u pješčanoj uvali,bilo je još, on se zove Romano, ali mi ga zovemo Kure on ima braću iz Marčane. - Iz Marčane. A, da vas pitam, znači kada su vas, kad ste, kada ste nakon zatvora ostali u gradu još neko vrijeme. - Ja, ja sam bio, ja sam bio praćen, znate, kad prvi put sam pobjego, kad su me ulovili, da su me pustili, ja sam bio praćen, ja sam imao svog, ja sam ga zvao anđeo čuvar. Jedan policioto je bija, visoki, mršavi i onda smo se, na kraju i sprijateljili. Da, kad san išo u Circolo, je bio u Circolu, kad san išo u Uljanik, je bio u Uljaniku, kad san išo na Kaštanjer, je bio bio stalno iza mene. - Kako su se odnosili prema vama, recimo drugi, vaši vršnjaci, kad ste izašli iz zatvora? - Ništa, normalno. - Da li su gledali na vas kao na..? - Ne ne ne ne, normalno. - Heroja možda? - Nee, ne ne ne, normalno. Ljudi, jer su bili ljudi koji su imali uvjet za pobjeći i ljudi koji njima je bilo svejedno. Ne, prvi puta smo išli iz Škofije jer smo vidili da je granica tamo. A drugi puta smo malo popričali malo tu sa ovim koji su već bili bježali su ulovljeni, kao ja. - A znači, postojala je jedna...? - Daa, postojala je jedna, jedna caka, ne znam da li ste čuli da je jedan bježao s tovarom(magarac). Ne, niste čuli? - Ne, ne ne. - Orko dio, onda mu je, kad je bija blizu tih karaula, di san ja bija, onda mu je stavija zvono i što ti ja znan što je sve napravija pa ga je stuka da biži, tovar je teka i zvonija, i uvi su pošli za tovaron i on je pobiga. Ima tih caka. - Ma recite nam još koju ako znate! - A bilo je to, ne rivan ali za to za tovara je, to je ta caka što se pričalo. - Stvarno? - Da. - Svaka čast! - Da. A ovi što su bižali sa, sa barkama, ja san imao jednog prijatelja, kojeg nikad nisan pokle čuo za njega. Ne znan da li je živ, da li ni i čuja san, to će vjerojatno biti istina, možda ste i već čuli, da ovi koji su bježali z barkon, ako ste čuli za onaj patrolni čamac. - Stella? - Smo ga zvali. I on, kad he je vidija, on hi je udarija i puštija. - O tome je pisa Korado Pauleta. - E može bit. - O tome je pisa, to ima u njegovoj knjizi, ima jedno poglavlje o brodu Stella, isto da su ljudi bižali sa Ribarske Kolibe, a kaže i bio je jedan patrolni čamac, i on piše koji broj, sad ne znam da, i ono, da bi išli preko. I da su namjerno radili da su na te brodove, patrolne, da su stavljali Istrijane ili Dalmatince kojima su fašisti znate, ko što su napravili vašem tati. I onda da bi oni iz osvete to delali. Tako piše Korado Pauleta, u toj svojoj knjizi. -A može biti, ja, ja san to čuja, još kad san bija tu, prije nego san pobjegnuja drugi put."