Lino Kmet

-"Rekli ste da ste bili sa nekim prijateljima. Da li se sjećate ko je bio sve s vama? - A kako ne! Jedan, jedan živi u New Yorku, zove se Skira, a jedan živi u Italiji, u pješčanoj uvali,bilo je još, on se zove Romano, ali mi ga zovemo Kure on ima braću iz Marčane. - Iz Marčane. A, da vas pitam, znači kada su vas, kad ste, kada ste nakon zatvora ostali u gradu još neko vrijeme. - Ja, ja sam bio, ja sam bio praćen, znate, kad prvi put sam pobjego, kad su me ulovili, da su me pustili, ja sam bio praćen, ja sam imao svog, ja sam ga zvao anđeo čuvar. Jedan policioto je bija, visoki, mršavi i onda smo se, na kraju i sprijateljili. Da, kad san išo u Circolo, je bio u Circolu, kad san išo u Uljanik, je bio u Uljaniku, kad san išo na Kaštanjer, je bio bio stalno iza mene. - Kako su se odnosili prema vama, recimo drugi, vaši vršnjaci, kad ste izašli iz zatvora? - Ništa, normalno. - Da li su gledali na vas kao na..? - Ne ne ne ne, normalno. - Heroja možda? - Nee, ne ne ne, normalno. Ljudi, jer su bili ljudi koji su imali uvjet za pobjeći i ljudi koji njima je bilo svejedno. Ne, prvi puta smo išli iz Škofije jer smo vidili da je granica tamo. A drugi puta smo malo popričali malo tu sa ovim koji su već bili bježali su ulovljeni, kao ja. - A znači, postojala je jedna...? - Daa, postojala je jedna, jedna caka, ne znam da li ste čuli da je jedan bježao s tovarom(magarac). Ne, niste čuli? - Ne, ne ne. - Orko dio, onda mu je, kad je bija blizu tih karaula, di san ja bija, onda mu je stavija zvono i što ti ja znan što je sve napravija pa ga je stuka da biži, tovar je teka i zvonija, i uvi su pošli za tovaron i on je pobiga. Ima tih caka. - Ma recite nam još koju ako znate! - A bilo je to, ne rivan ali za to za tovara je, to je ta caka što se pričalo. - Stvarno? - Da. - Svaka čast! - Da. A ovi što su bižali sa, sa barkama, ja san imao jednog prijatelja, kojeg nikad nisan pokle čuo za njega. Ne znan da li je živ, da li ni i čuja san, to će vjerojatno biti istina, možda ste i već čuli, da ovi koji su bježali z barkon, ako ste čuli za onaj patrolni čamac. - Stella? - Smo ga zvali. I on, kad he je vidija, on hi je udarija i puštija. - O tome je pisa Korado Pauleta. - E može bit. - O tome je pisa, to ima u njegovoj knjizi, ima jedno poglavlje o brodu Stella, isto da su ljudi bižali sa Ribarske Kolibe, a kaže i bio je jedan patrolni čamac, i on piše koji broj, sad ne znam da, i ono, da bi išli preko. I da su namjerno radili da su na te brodove, patrolne, da su stavljali Istrijane ili Dalmatince kojima su fašisti znate, ko što su napravili vašem tati. I onda da bi oni iz osvete to delali. Tako piše Korado Pauleta, u toj svojoj knjizi. -A može biti, ja, ja san to čuja, još kad san bija tu, prije nego san pobjegnuja drugi put."

- "Odakle vam je ideja bila da pobjegnete? - Ideja mi je bila da pobjegnen zato, ne da nisan imo posao, jer san dela, nego kad možete se snaći, ako oćete nešto napravit, uvijek su vas pitali jesi u partiji – nisi u partiji i to me najviše nerviralo. Ja nisan neki stručnjak, neko, ali u duši mi je, mi je smetalo. - Smetalo vas je da vam neko nameće neko mišljenje ili ako neko ko nije sposoban. - Da. Sjećan se točno nekih svari na koje vas nisu, na primjer puštili ako niste, neka fešta ili nešto, ako niste imali člansku knjižicu, nisu me puštili. I onda smo izvukli onu reči onu riječ: komunista, tako mu sve! To smo mi vikali, kad nisu nas puštali. Ponekad, u neke bija je i ples i priredba..onda su..smo mi vikali, kad nisu nas puštili unutra: Komunista! - Komuništa, mu sve. - To se lipo sjećan. To, to mogu garantirat. - Super! Dobro. Taj razred niste finili i pobjegli ste. - Ne, nisan finija ne, onda san se vratija u Pulu, onda san dela. - E, ispričajte nam odna, molim vas, tu priču kad ste se tornali u Pulu i kako ste taj prvi put, prvi put kad ste pobigli su vas ulovili? - Su nas ulovili jer smo naivno išli na cestu i išli na kao na granicu i, su nas su nas ulovili i onda smo napravili cili đir u Jugoslaviji kao..kao pravi lopovi jer su nas ulovili u Sežani i iz Sežane smo išli negdje, iza Ljubljane, ne znan, Brestolica, Brestonica, neko misto, nešto nica, tako nešto. - Ima..Brestovica? - Brestovica! - Brestovica, znate kako znan? Evo digresija; tamo vam je oštarija jedna popularna. - Ne zna..ja san bija u zatvoru. Od onuda u Zagrebu, iz Zagreba u Riku, iz Rike brodon u Pulu i to kad smo došli u Pulu, bilo nas je već jeno kako, nas sve skupa bilo nas je možda jeno 10. I onda na rivi, na molu, lipo vežen jedan za drugog, nisu znali di je policija bila u ono vrime, i onda san ja hi vodija, i išli kroz Giardine ovako veženi, svi ča su me poznavali „ciao Lino, ciao Lino“. Dobro, i to je pasalo, onda san učinija gori zatvor, normalno, i onda, pošto san bija maloljetnik, znači još nisan ima ni 18 godina kad san biža prvi puta, onda su me morali pustiti doma. I to su mi rekli: „Kad pobjegneš drugi puta, javi mi se, ako uspiješ.“ Tobože. Ja san uspija."