Ferenc Kočiš

-"Samo da kažen da, između ostalog, ovaj moj brat, recimo, on je išo brodom jer neki su rekli iz škole da smo mi uzeli čamac da idemo preko sa čamcem u Italiju. - A odakle to njima? - Aa ko zna odakle im je došlo, to je dječje, mi smo bili djeca ko djeca, oni melju u školi, vjerojatno smo i mi, ili ja ili oni ili neko od ovih jer reko da ćemo mi pobjeć preko, čim nas nije bilo, sad jer došli su u školu i roditelji pitat, ovi su rekli da smo mi otišli čamcem, ne. I moj pokojni brat je išo sa tim patrolcem van na more, cijelu noć su tražili po moru da nema ostataka čamca ili čamac negdje i tako dalje. - To sa vojskom je išo? - Ne ne, sa policijom. Milicijom. - A s pol.. milicijskim. - Milicijska patrola, s njom je bilo vani. S time su išli vani. - Doveli su vas tu u zatvor doveli su vas tu u zatvor, šta je onda bilo? - A ništa. Onda, a navečer pustio me tu, obavijestili su roditelje, došla je mati po mene i odvela me doma. I to je to bilo. Nije bilo ni batina ni ništa jer je bilo valjda sve skupa je bilo i njoj šok ko i meni. - Ali, ustvari, da vas nije taj policajac uhvatio, odnosno milicajac,vi bi pobjegli. - A možda bi stigli do Kozine, možda bi prošli i preko. -Vratili ste se u školu. Jeste li imali kakvih sankcija u školi? - Pa jesan, tu godinu sam pao razred, da. To je bilo to. Ne samo ja, nego i svi tri od njih. Svi tri. A oni su još bili godinu dana stariji od mene, znači oni su još više bili iza mene. Je, točno, da. - To slučajno ili namjerno? - A ne znam ja dal je bilo slučajno ili namjerno, ali da li je to bilo posljedica toga ili je bilo posljedica otprije ovoga recimo znanja ili toga, šta ja znam a mislim, ono šta je je. - S kolko jedinica ste pali razred? - A? - S kolko jedinica ste pali razred? - Ma nemam pojma, ne znam a bilo je par jedinica, ne. Nije bilo puno, ne. - Dovoljno? - Da li dvije dovoljno. -Koje je bilo godišnje doba kad ste vi bježali? - Ha negdje jesen mislim da je bila. Jesen ili proljeće, sad blago ne ja mislim da je bila jesen. Bilo je hladno, maglovito, kiša ja mislim da je bila jesen. Negdje u jesen, ne znam. - Dal bi sad opet isto učinili? - Pa dobro, danas više ne bi, ali možda da sam mlad. - Ne ne ne, da preformuliram pitanje sad su potpuno drugačija vremena. Ali danas, kad razmišljate o tome. - Evo danas, recimo po ovim vremenima što vidim, što..ove mlade sljeduje u ovoj državi i tako dalje ja vjerujem, da sam mlađi dvajs godina, da bi i dan danas otišo ća. Iskreno govoreći, otišo bi sigurno negdje. Pa makar u Papuu Novu Gvineju, ali negdje bi otišo jer ovdje nema ne vidim. - Perspektive? - Ne nažalost, ne vidim za moje dijete od 11 godina, ne vidim nikakvu perspektivu."

-"Ako se tako pričao po gradu, znači da je to i policija znala? - Pa vjerojatno je znala i policija, da je to..(??), ali vjerojatno su znali i oni, ali opet..nisu mogli cijelu granicu zatvorit, ne. To je to. Uvijek se mogla nać neka rupa, nešto, ne. - Vratimo se tim motivima. Koji su bili vaši motivi? Vas je bilo četvero. Možete reć koji su to još ljudi koji su s vama bježali? - A bili su s menom Drago Draguzet..bio je...samo da se sjetim..Kuftić, al ne znam mu ime..i trebo je ić s nama Zonta Zlatko, koji je ostao doma jer ga je otac zavezao tamo..mislim, zavezao..tako je on reko da ga je otac zavezao lisicama za ormar, da nije mogao otići..s nama doći. Da. - Kolko ste vi planirali taj bijeg? - Pa dosta dugo smo mi to planirali, ali to je bilo ono oćemo-nećemo..djeca ko djeca, šta smo imali onda..15..14 godina, negdje 7. razred sam bio..to smo mi..ono, kao, ić ćemo tamo, u bolji život, svi to pričaju, Amerika..gledaš filmove...i tako, govorili su (naić ćeš nešto na bolje??)..mislim, na bolje..zapad, ne. - Jel vama onda tolko loše bilo ovdje? - Ma nije..mislim loše; nama djeci nije moglo bit loše, ali..vidio si da nije to to, da nije to taj život koji možeš imat vani, recimo, konkretno ne. I tu smo mi..ono..ajde, idemo. Ustvari, to je više bila avantura nego bijeg, ali dobro. - Vi ste bili čvrsto odlučili napustiti...? - Čvrsto smo odlučili da idemo u bolji život na zapad. - Pa je li to onda propaganda..jer ako kažete da vama ništa nije falilo, to je bila propaganda..ili avantura, ili sve skupa zajedno, ili je ovdje bilo tolko loše? - Ma loše nije bilo toliko možda tu. Jer roditelji su radili..recimo, brat mi je onda isto već radio, on je 10 godina bio stariji od mene, on je isto radio, prema t..mislim nije bilo to da je meni falilo..novaca, nego jednostavno..a malo i propaganda, ti filmovi..sve to skupa..zapad..auti..šta ja znam, sve to skupa šta si vidio na..na televi..ne na televiziji nego na filmovima više, jer onda televizije je bilo jako malo. Ono što si vidio, to si računao „zašto bi ja bio tu kad mogu otić?“. A plus toga, čuo si priče od drugih, otišo je ovaj u Kanadu, ovaj je otišo..u Ameriku, ovaj u Australiju, šta ja znam, ne..i ostalo..i tako da je.. - Dobro, uglavnom to...urbano tkivo Pule je bilo jako..jako je to bilo...jako se pričalo o tome. - A pričalo se, da.. - To su bile nezaobilazne teme, o bježanjima i tako.. - U ono vrijeme je bilo, je. Dosta je bilo toga. - To govorimo od početka 60-ih do.. - Ma možda i prije, ali..dobro, ja za sebe otkad znam, mislim svoje, ja znam da se onda isto govorilo. Tih godina, 60-ih, da..odlazilo se, masa ljudi, recimo iz naše ulice, otamo ih je otišlo..di sam ja stanovao u Rakovčevoj onda..otišlo ih je..ja znam dvoje-troje koji su otišli preko. Recimo ne znam više kako se zovu ni prezivaju, ali to su bili svi, recimo, generacija od mog brata i tako dalje, koji su bili 10 godina stariji od mene i to, koji su pobjegli..su otišli u Kanadu, u Ameriku, u..ostavili su tu sve, i roditelje i..a većinom su roditelje ostavljali i tako. Koji s odlazili vani..i koji su, navodno..svoje napravili, uspjeli."