Josip Križmanić (* 1926)

KRIŽMANIĆ JOSIP

 

Vaše ime i prezime? – Križmanić Josip, rođen 16.03.1923.

U kakvoj ste obitelji živjeli? – Rođen sam u ovoj kući, imao sam sedam braće, živio sam s ocom, majkom i nonom. Otac se zvao Anton a majka Veronika. Bavili su se poljoprivredom. Moja mati je bila iz Novaki.

Da li ste išli u školu? – Da, išao sam u školu u Gologoricu, na vrh sela. Završio sam pet razreda osnovne škole.

Kakav je bio život u Istri pod Italijom? – Bilo je svakako. Tko je bio dobar gospodar mu je bilo bolje, tko nije mu je bilo loše. Tko je imao dug država bi mu uzela. Nije se slabo živjelo. Mussolini je prišo na vlast ‘22 leta i fašisti su pritiskali, nisu htjeli da pričamo hrvatski. U školi smo pričali talijanski. Bio je jedan učitelj sa Sicilije i ako smo mi među sobom govorili hrvatski bi nas otriska. Jedan stari čovjek mu je rekao – Da ja vašeg otroke koji je Talijan silim da priča hrvatski, ča bi te rekli da ga ja triskam? – Ništa mu nije odgovorio. Oni nisu smili, mi smo koji smo tu rođeno govorili hrvatski, istrijanski... Ja nikad talijanski neću govoriti dobro kao hrvatski.  Oni su nas prisiljavali i zato su fašizam zamrzili. Jezik nitko ne more nikemu zabraniti.

Da li ste pratili politiku? – Ne ja nisam u svoje vrime, sam znam za Jugoslaviju , ma. ‘43 kad je Italija propala onda su počeli priko Učke dolaziti u Istru, ti su bili poslani. I kad je Italija propala bio je reštalamenat i onda su Njemci pobili dota ljudi kad su došli. A ljudi su čuda puta bili dosta i sami krivi. Kad su Njemci prišli u naše selo nisu ninega dirali, i tu je bila prva partizanska bolnica u Gologorici. Bolesne su odveli u Pazin ali njikoga nisu ubili. Jedan je bio lud i htio je otići u zvonik ali on je platio u Trstu, ja sam bio u Dachau, radi njega smo svi otišli.  Htio je Njemce gađati sa zvonika bombama i onda bi svi nastradali Jedan čovik bedasti svašta bi napravia.

Jeste imali radio? – Radio ne, samo jedan u Cerovlju je imao radio u gostioni.

Možete nam opisati vaš boravak u talijanskoj vojsci? – Nas su uzeli kao suspeto politico jer nismo bili Talijani. Nismo imali let za poj u vojsku, ali su nas dali u neke disciplinske bataljone. Smo bili obučeni ali smo bili mladi. Do kuda je bio partizanski utjecaj su uzimali mlade ali dalje nisu. Plašili su se da ćemo u partizane.

Možete nam ispričati jedan vaš radni dan prije rata? – Vajka smo ča delali, neki je krave čuva, neki grablja, u poljoprivredi, većinom smo radili. U školu nisam išao više. Imao sam jednu sestru kojoj je išla škola, učiteljica ju je hrabrila da ide za učiteljicu. Ma bilo je teško, nas sedam, sve se plaćalo, nije bilo lako.

Kako vam je bilo u talijanskoj vojsci? – U talijanskoj vojsci sam bio 38 dana 1943. 8. 09. je  propala Italija i onda smo išli kamo je ki moga. Bježali smo doma..

Šta je bilo nakon pada Italije? – Bilo je ljudi glupih, ludih, koji nisu razumjeli, da su to vodili učeni ljudi ne bi bilo toliko zla. U ovom selu je samo troje, četvero bilo za partizane a drugi nisu. I oni su vladali. Kad smo se vratili iz talijanske vojske oni su nas tjerali ča, gore prema Učki pa su tamo Njemci pohvatali mnoge i streljali.

Poslali su vas u partizane? – Da, prema Učki. Tamo ih je puno ostalo bez potribe. Zmiju uloviti golim rukami ni bilo pametno. Tamo su nam dali jednu pušku i 20 patrona protiv onih tenkova iz Njemačke, ča su oni imali, to je biila Rommelova ofenziva, najjača vojska na svitu što se borila protiv Engleza i Amerikanaca. Šta smo mi mogli. Tu je došlo do velike mržnje među ljudima. Ako bi netko rekao šta protiv bacili bi ga u jamu. Tu se ljude bacalo bez ikakvog suda, i to je bilo nerazumno. Bilo je dovoljno da netko kaže baci ga u jamu. Žicom su ih vezivali i bacali. Svega su delali.

Samo fašiste su bacali? – Ki je reka kakvu besedu samo je nestao. Zadnje su svi bili fašisti. Fašista je fašistu bacao i onda je taj fašista doša kasnije na vlast... Još je živ.

Što se dogodilo nakon toga? – Cijela Učka bila je opkoljena, bio je reštalamenat. Mi smo gledali kako bi došli kući.

Kako vam se zvala jedinica? – A valjda 43.

Tko vam je bio zapovjednik? – Savo Vukelić, dok smo bili u Rovinju dao mi je jedno pismo i rekao je pismo predaj u Žminju, i ja sam tamo predao i ti ljudi su svi u jamu bačeni. To nije bilo lijepo, to se nije smilo delati. Poslije je on kad je bilo gusto pobjegao.

Koliko ste bili u partizanima? – Oko mjesec dana.

Kako su vas Njemci uhapsili? – Ja sam uhapšen 26. 01. 1944. Uhvatili su neke partizane, ja sam se sakrio s još jednim, i onda su me optužili da sam i ja partizan, ali i nisu našli oružje. Odveli su me u Pazin, poslije toga u Corroneo, nakon toga u Dachao. 28.02. došao sam u Dacha, u pet sati ujutro. Tamo su nas tsavili u kupatilo i čekali smo jenu uru. I na šest ur priđe jedan ssovac i kaže – Auschten – a ćta smo mi znali. To bi značilo ustani, mi smo se digli i onda jedan Slovenac je zna njemački, on nam je prevodio. Kaže nam da smo u koncentracijskom logoru, sve na talijanskom jer su nas smatrali Talijanima. Morate poslušati naređenja, bio je jedan Trieštin, odmah su mu suze počele ići, je rekao – ben messi- da smo lijepo završili gdje smo došli. A na vratima je pisalo na četiri jezika, to sam poslije vidio, na talijanskom je pisalo – Chi entra, non esse – Tko uđe, ne izađe. Pisalo je još na njemačkom i ruskom... Naučio sam dosta na njemačkom tamo, auschen – ustati, schlafen – spavati, cipela, ma čuda stvari, zbor. Puno njih nije znao ništa pa je bilo svašta. Kad su nas prebrojavali Njemac je komandantu raportirao kao da ga sad vidim, u sad da se ubijem ne mogu se sjetiti na njemačkom! – Sjetio sam se – poravnaj se, skini kapu – i onda smo stajali dok nas nisu prebrojali. Onda – Kapa gore, pokri glavu – ja sam to razumio, još se sjećam, a pored mene siromahi nisu razumjeli pa bi dobili koju trisku.

Kad ste došli ste dobili drugu robu? – Sve drugo smo dobili, naše su nam sve zeli. Dali su nam kartonsku vriću, sve smo stavili unutra, tu se napisalo ime i prezime. Imao sam jedan kufer i našao sam ga nakon 5. Maja kad su nas oslobodili i bio je prazan.

U pazinu, koliko vas je bilo u zaatvoru? – Nas je bilo iz Gologorice, bilo nas je oko stotinu. Nije bilo maltretiranja ni u Trstu ni u Pazinu. Ča sam ja vidio, sam su jednog stukli u Trstu. Iz Corronea smo išli ća. Imali smo samo dva komada kruha za put, a u Villachu su neki dobili supu. Ni za svinje ne bi bilo. Dva dana smo putovali u stočnim vagonima. Imao sam dvije kape, jednu sam dao za vršiti nuždu. U Dachao smo došli u pet ujutro. Dali su nam broj na prsima, imali smo crveni znak kao politički, na bijeloj traci nam je bio broj logora. Ja sam imao 64495 ja ga ne zaboravim nikad, taj broj. Ošišali su nas do kože, svaki mjesec su nas šišali. Nas i Ruse su posebno svakih 15 dana šišali po sredini glave. Druge nisu. Mi i Rusi smo im bili najveći neprijatelji. Talijani su bili izdajnici, a Rusi neprijatelji. Druge nacije su mogle i pakete dobivati. Mi ne, Talijani i Rusi ne. Onda smo išli u barake. U baraki nas je bilo do hiljadu, neke pute do hiljadu i sto, jako čuda ljudi. To je bila karantena. Vozili su nas u kupatilo, doktori su nas pregledavali. Oni za rad posebno, invalidi posebno. Ki su bili sposobni za rad dobili su zebra odjelo. I oni su čekali  na transport kamo je rabilo. Meni je neki Milivoj možda i spasio život. Ja sam osta tamo a trebao sam ići. Dobio sam, znate, svrab. Imao sam šence u Trstu. Nisam znao da mogu ići doktoru. Milivoj mi je rekoa ma javi se ti lekaru. Ja sam se javio. Doktor nas je uzeo i odveo u kupatilo. Kad su nas pregledali su nas poslali na tuš i odveli na blok 7. Tamo vidim tamo ljudi leže u krevetima. Ujutro su nam donijeli u jednoj padeli sumpor i morali smo se skinuti i namazati svi sa sumporom. I prošao mi je svrab. Deset dana sam bio u bolnici. Na deseti dan sam sreo sam susjeda iz sela, i on je bio tamo. Izašli smo skupa van, zove se Marijan, još je živ, živi u Zagrebu rekao je da izlazi danas van i da ide u 25 blok. Bili smo skupa pet, šest dana i cijelo vrijeme smo s bojali gdje ćemo završiti. Bi je s nama Grgo Radolović iz Jadreški kraj Pule, ma je umro. Prišli su nam dva doktora iz Ljubljane, jedan se zvao Epinger. Mislili smo se da će nas sigurno preobuči i poslati na front jer smo bili mladi, i mene je tentalo pitati doktora iz Ljubljane da kamo će s nami. Vi ćete s nama u bolnicu. U bolnici su na nama radili eksperimente. Malariju, dobio sam kasnije novac za to. ‘64 sam dobio 3 i po miljuna, to je bija ogroman novac, kuću sam si mogao kupiti u gradu. Prije pet, šest let su nas Njemci opet isplatili, zvao sam Marija, on nije vjerovao da ćemo dobiti ali smo dobili. Dobili smo 30 hiljada maraka, 15 za logor, 15 za eksperimente. Nakon što su napravili eksperimente dali su mi jedan dokumenat koji me spasio. Nisu me tjerali nikamo na posao.

Kako je izgledao taj eksperiment? – Davali su nam inekcije, komarci su nas boli, u hladnoj vodi smo bili, bilo je svakakvih eksperimenata. Koliko možemo izdržati u hladnoj a koliko u toploj vodi. Koliko njihova vojska može izdržati na fronti. Nije bilo lako, puno ljudi je tamo ostalo. Tukla nas je malarija, 20 dana velike temperature, pili smo kinin. Sada mi se digo štumig samo kad se sjetim. To je žuko ko bog i to je hitalo doli temperaturu. I nakon nekog vremena bi nas opet hvatala temperatura. Taj dokument je bio kao neka lična karta. I slali bi nas na drugi transport i svaki put kad bi pokazao dokument bi ostao. Ja se tamo nisam strudio.Maltretirali su nas ali da sam se strudio nisam. I to me je spasilo. Dobivali smo bolju hranu u bolnici. Dva dana smo dobivali marendu. Dva dana, treći nebi, pa opet dva dana su. Tri vrste hrane je bilo... Najgori ljudi na svijetu su Slovenci. 22 nacije nas je bilo a najporedniji su bili Slovenci. Nadam se da niste Slovenci, hahaha. Oni su vajka dobivali paket od doma, ma ne bi bili dali ni jedan češnjak. Bobić kruha da je čovik umira ne bi mu da. Njemac, Rus, Poljak mi je dao, a Slovenac nikad niš.

Da li su vaši znali da ste u logoru? – Nisu, nismo smijeli pisati doma. Bilo je zabranjeno, ni paket, ni pismo. Malo, malo nas se vratilo.

Da li su opet radili eksperimente na vama? – Ja sam bio jo u bolnicu, ali je mene kasnije čapala temperatura, 6 mjeseci kasnije, u februaru ‘45. Nisam se ni micao koliko me febra tresla. Se vraćalo. Jedan Talijan me spasio, bio je tamo bolničar. Mislio je da sam Rus, ali imali smo oznake na prsima, svaka nacija svoju, P za Poljake, R za ruse, I za Talijane, J za jugoslavene. Kapo mi je bio Njemac, s njim sam dobro prošao. Njemci su nekad bili bolji nego Poljaci. Poljaki su bili kapi po logoru. Poljaki, Njemci a anke i Slovenci. I kapo je nosio P na prsima ako je bio Poljak. Njemci su većinom imali žuto, valjda kriminalci. 22 nacije ljudi je bilo.

Što je bilo kad ste izašli iz bolnice? – Vratio sam se u baraku. Vratili su me u baraku s invalidima, nisu delali pa nisu dobivali marendu. Glad je najgora stvar. Najgore nam je bilo od februara do završetka rata. Nisu nam davali novi veš ni niš, jele su nas šenci. Ja i neki doktor Grabar, mi smo si svako jutro skinuli košulju i vadili šence ali bez koristi. Puno ljudi je umiralo. Bilo je pravo za ići liječniku ali je bilo čuda ljudi. ’ 45 je bilo teško front se približavao, hitali su ljude u logore. Sve su gonili, ni jednog zarobljenika nisu ostavili. Bez lijeka, bez kruha, bez ičega. Najviše smo se družili svako sa svojom nacijom. Mi smo se pisali kao Talijani, na sreću, jer da sam se upisao kao Jugoslaven nikad pare ne bi vidija.

Da li je bilo plinskih logora i krematorija? – Ja, ja, ma ja sam sve to vidija. Bija sam pored samog krematorija. Moj susjed tu pored, on je peljao mrtve i spaljivao ih. Još je živ. Kad mu je brat umro, bio je pogreb, pa su ga vodili na malim kolima pokopati. Sam mu rekao Mario ne bi na tim kolima stalo onoliko koliko si ih ti spelja. Onda se nasmijao... A morao je, nije bilo drugega, koga su odredili, to ti je delo.

Da li je bilo Židova? – Da, tri Židova je na 15. Aprila bilo još uvijek živo u mojoj baraki. Ja param da ih nisu stigli ubiti. Kad nisu do onda. Ma jako, jako malo ih je ostalo živo. Njih je muzika pratila kad su dolazili, ošišali ih i kao da ih vode u kupatilo a zapravo su ih vodili u gas kamaru. Ssovci su imali škulje kroz koje su gledali unutra kako se ljudi muče, ali su rekli da najviše 15 minuta čovjek može unutra izdržati. Onda ih se spaljivao. Bilo smo nedavno 3 km od Dachaua na groblju, kad su Amerikanci došli civili su morali s konjima pomoči pokapati. Amerikanci nisu logoraše mrtve spaljivali nego su ih pokapali. Bilo je 7 000 mrtvih, po 15 dana u vagonima ništa nisu jeli ni piili. Jedan je pričao da su čovika izrezali i jeli mu iznutricu. Rekao je i ja sam. Od 64 samo ih je 8 preživjelo. Kada su došli u Dachau jedan moj prijatelj morao je iskrcavati mrtve iz tog vagona. Kada bi ga uhvatio za ruku ruka bi mu ostala. Onda bi ih civili sa kolima odvozili na to groblje. Tamo su spomenici svih nacija.

U kakvom ste bili odnosu sa ostalim zarobljenicima? – Nije bilo force za tući se, a kralo bi se bilo ma nije bilo ča, Kra bi se tabak, a ko je imao tabak imao je i kruha. Bio je jedan tu iz Cerovlja, dao mi je komad kruha da mu donesem dvije ruske mohorke. Rusi su pjevali ruska mahorka, haroši tabak. Kao dobar, to je bio najgori tabak.

Od kuad to Rusima? – Od doma nisu mogli dobivati, oni su još najgore pasali. Slovenci i Poljaki su dobivali pakete od doma. ‘44 na dan Petrove, 29.06. ja sam bio u bolnici, i svaki četvrtak davali su nam 4 krompira. Ja sam ležao pored Njemca, Čeha i Poljaka. Skinuli su kožu od krompira i bacili je u smeće, a ja sam to ša pobrat i sam pojeo.  To nikad ne zaboravim ni dan danas. I taj Njemac me zvao -  dođi, kome, kome- i dao mi je jednu škatulu konzerviranog kupusa od litra i jedan komad mesa na vrhu. Meni nije bilo ljepšega mesa niti od onoga kad sam se ženio, takvu hranu nisam jeo. Čeh pored mi je dao 4, 5 keksa a Poljak mi je dao komad kobasice. A ja sam im zahvalio i rekao ako se ikad budem vratio kući nikad vam neću zaboraviti. Svakakvih ljudi je bilo. Znam da smo bili na jednem delu na dan Velike gospe 1944. I išli smo paliti slamu njemačkog logora gdje su spavali. Jedan ssovac nas je čuvao i još jedan Rus koji je govorio da je ssovac Poljak. Magazin je bio 200 metara od nas. Jedan Njemac je vozio traktor, taj Rus mu uzme jednu glavicu kupusa i sam rekao sad će nas ovaj stražar ubiti. Mogu te ubiti odmah. On ništa ne govori, ne govorimo ni mi. Rus je izrezao kupus, netko je imao soli i to smo pojeli, bilo nam je bolje nego meso. Rus je otišao do magazina i vratio se sa sićom punim kompiri. Osam litara je ima, a taj Njemac nas je samo gledao, nič ne govori, samo gleda. Stavio je slamu preko njih, a mi smo palili slamu, oni su bili kao skuhani. Cijeli sat su se kuhali. Više nije bilo ni slame. Rus je okrenuo sić, kad su se kumpiri ohladili smo ih pojili Ssoac nam ništa nije rekao, a da su bili dvojica sigurno nas ne bi pustili. Bio je samo jedan, rekao ljudisu gladni... bilo je i njih svakakvih. Njemac je pošten, ono šta nas je pripadalo jedan put dnevno... bili su Rus i Francuz, Rus je uzeo Francuzu broj i zaljepio preko svoga da dva puta dobije hranu, Broj mu se odljepio, kapo ga je primjetio i ga je strašno istukao. Za to su bili poredni. Ono što te pripadalo to bi dobio, djelili su nam nekada kruh navečer, da si uzeo prijatelju komad kruha bi bija dobija. Zato ih ja štimam da su bili pošteni, ča su ti dali dali. A tamo s tim kompirom, čovjek si je život spasio. Nema na svijetu do gladi. I zima i glad.

Jesu li vas tukli? – Ne

Da li ste vidjeli kažnjavanje? – Moj sused, njega su stukli, dobio je 25 po životu, i nije bio on kriv, bilo ih je pet, šest. Netko je pobrao paradajz iz vrta, možda i vojska jer su i oni bili gladni. A njih su okrivili. Svako je dobio 25 udaraca po guzici. To je bilo strašno tko je dobio. Jedan ovdje ih je i zaslužio, jednu večer je dobio pet, drugu šest. Znao je govoriti dobro njemački pa se malo izvukao, ali bio je prepotentan... Kad su Talijan i Rus, i danas mi ujde smih, su se pogađali oko cigreta, Talijan je imao kruh a Rus cigarete, Oba dva su pružali ruke da bi zeli, Talijan bi kleo porko dio a Rus njemu porka dia. Kao da ga razumije, hahaha. Da li ste vidjeli svog oca u logoru? – 17 dana sam ga vidio. Nismo se smijeli družiti, odveli su ga 200 km daleko. Poslije su došli radnici koji su s njim radili, pola ih je umrlo, išli su raditi jedan tunel gdje je voda kapala po njima, vlaga, 12 ur na dan, noć i dan, hrana slaba, ako bi našli nekoga da spava bi ga namlatili. Tamo je bilo strašno. Završili su ga. Tamo mi je umro otac, i još jedan susjed ovdje. To je Natzwailer logor. Glavni logori su bili Auschwitz, Buchenwald, Mathausen, Dachau, to su bili najgori logori. Pored su bili manji logori.

Da li vas je bilo strah? – Vajka sam imao volju da ću se tornat, pur sam.

Kako ste dočekali oslobođenje? Ću vam i to povidati. Mi smo bili tri dana spremni za odlazak. Ja i taj Pero Rade iz Pule, skupa smo bili, skupa smo spavali na postelji, i skupa smo bili kad su Amerikanci ušli. Bili smo spremni za odlazak, dali su nam pola kruha za po putu. Bili smo na apel platzu, prebrojavali smo se, bilo nas je 20 000, 30 000. Nas su tamo dopeljali da ne ujdemo ča iz logora. A mi čekamo cijeli sat, nisam imao ni cipele. Rekao sam Peru da ako idemo van da neću dugo izdržati. Došlo je naređenje alles in baracke – svi u barake, i mi čekamo u barakama. Petak nas opet spremaju za odlazak, ali nazad su nas fermali, a u subotu smo bili na glavnom ulazu. Ako krenemo, mislio sam poubijat će nas. Pred nama je bilo 2000 Židova, i nešto Rusa. Njih su sve poubijali. Nismo čuli, ali se nisu vratili. Sve se to znalo. Bio je jedan s Njemcima kapo, govorio je logorašima zaklat ću vas ja prije nego vi mene. Mi smo mislili da su imali pištolje ali Njemci im nisu dali. Samo palice su imali. U nedijelju ujutro 29. 04. u 8 h, to su se odjednom svi ustali, svi su počeli vriskati Amerikanci su došli. I sve se smirilo. Straža na svom mjestu, ni metak se nije opalio. U 17:30 su došli amerikanci i sve blokirali, Njemci su mogli ući ali su bili ludi. Ostali su i svih je dočekala smrt. Sve sam ih vidio tamo mrtve.

Čuvari su bili ubijeni? – Ne, ja, Amerikani ih nisu ubili, već naši logoraši. Bili su na tornjevima a logoraši su ih od dolje riješili. Još dva tri dana su ih izvlačili sakrvene iz agazina. Pet, šest dana jedan Amerikanac je izvukao dvojicu golih do pojasa. Po logoru ih je vodio, da li su ih ubili ne znam. Amerikanci nisu nikog ubijali. Ja sam zadnji izašao iz logora, 20000 njemačkih zarobljenika su doveli u Dachau, po sred logora je bila žica. Oni su bili na jednom mi na drugom. Prepoznali smo i neke stražare ali nitko ih nije dirao.

Kako ste zapamtili sve datume? – Meni je to dosta ostalo va glavi. Kad bih jušto jušto razmišljao skoro bi ti o svakom danu imao šta za reći.č 90% bi se sjetio. Ja sam tamo zapošta čuda stvari. Sve smo mi znali tamo.

Kako ste se vratili? – Su nas Amerikani dopeljali do Ljubljane pa doma. Bio je jedan Poljak, svećanik, samnom na eksperimentima. Znao je dobro njemački i svaki dan je dobiva njemačke novine i ih je čita. Rekaom mi je – Italiano Roma capitolare. Mogao bi vam ja pričati do jutra.

Tko vas je čekao doma kad ste se vratili? – Mi smo šli preko Ljubljane, kad smo prišli Ljubljani, ja sam naše zamrzio naše, partizane, bili bi nas svukli da im damo robu ča imamo na sebi. Ja sam imao jedne škornje, da im ih dam, da nisam za našu stvar. Sam rekao – Druže, ja se vraćam, ne znam da li ću koga naći nekega živog, sve mi je popaljeno, ti ćeš me tu svlačiti s mene – bi se bi čovik svađa. Jednome su ukrali dva, tri veštita. Ja sam imao škornje koje su Njemci imali za ruski front, ma sam ih uvijek držao pod glavom dok sam spavao. Bi mi ih bili zeli.

A kada set ženu upoznali? – Ona je tu u selu rođena, ja sam tu, ona tamo. E tako je to bilo, još bi vam čuda stvari ispričao.

Koga ste našli doma? – Sreo sam jednu susjedu, a nisam znao ništa, da li je šta popaljeno. Gledamo se, pozdravimo se i vratili smo se skupa doma. Pitam da li je ki živ, da li je popaljena Gologorica i ona mi je ispričala. Dočekala me majka, još je bila na postelji kad sam priša. Kad sam došao, prvo sam ušao u štalu jer smo imali jedan lijep par volova, a lipi voli s bili, ovolike rogove su imali. Jednog su nam uzeli partizani, ali su nam ga vratili kad smo ima dali kravu. Braća i sestre su svi bili živi. Jedan brat mi je u Ameriki, drugi u Australiji, jedna sestra mi je u Americi a još jedna je ovdje.