Feručo Šestan

-"..prema tom..brdu, i otamo smo zaista vidjeli zaljev Trsta, ono se vidilo, ne dolje, nego mislin, rivu skroz, i tamo ovaj kod..no...ovi koji..što dolazi dalje, ne. Zato što se gleda ovako, ne. I..onda smo razgledali ta..tu granicu, kako mi mislimo da je tu granica...i onda smo krenuli odmah, odmah smo krenuli, mi smo došli u...5 sati smo došli gore u Kozinu i, znači, na 8 smo bili već na granici. - Išli ste pješke sa željeznice do brda? - Da da, u brdo i onda se spustili dole u dolinu i onda opet gore na na..polako na brdo. - Na to brdo s kojeg se vidi Trst? - Da. Ali s ovoga drugog..ovaj drugi je bio manji, daleko manji..manje brdašce, ne, ali ovaj..uglavnom, eto tu smo računali da je granica i tako je bilo. - Možete nam sad još jednom ispričati, znači, kako..to što ste pričali prije 15-ak minuta.. - Da da da.. - A dobro, i kad smo kenuli gore, mrak je bio, normalna stvar, jedino smo gle...vidili tu..horizont smo vidili..da nije visoko brdo i tako i onda smo vidili sve, ne, da je...da je to ipak malo.. i naletili na stražara sa..sa psom i tako i...smo se bacili dole, da čekamo..pas je počeo lajat, ali ovaj..ovaj ga je mirio, stražar, i tako tu smo ležali jedno sat vremena i..mislili smo sad je ovaj otišo sigurno i..počeli na..digli se i počeli nastavljat. Nakon dva koraka evo njega opet. Ispred nas. Kao neki avet. I pas je još više počeo lajat. Ooo, san rekao, sad nećemo pobjeć. I..ali išlo je to sretno, tako da ovaj..ovaj ga je mirio i sve to skupa, ali kažem, mi smo odlučili da se vrać..da se vratimo nazad zato što smo vidili da da..da je riskantno, i tako smo se vratili jedno 200-300 metara dole, ne skroz u nizinu, nego bio je jedan mali dolčić i tamo smo odlučili prenoćit, na jednom granju zato što je bilo..snijega je bilo gore. Tako da smo..granje smo malo, ovaj, otresli tako da smo na tome spavali. I ovaj, kažem na..ujutro smo vidili..smo čuli te..te ove šuškanja, smo rekli: sad smo.. sad smo opkoljeni! Opet su nas nanjušili neki. I, kad se razdanilo dobro, vidimo da su ovi zečevi pasli na ovoj djetelini, tamo u tom dolcu malom. I poslije smo malo razmišljali šta ćemo sad, kako, sad je dan, kud ćeš sada tamo, ako nas..tamo na čistini će nas vidjet. Ali svejedno, san reko: „Idemo! Šta ćemo čekat?“ Idemo gore..i smo išli na..ovako, kako brdo ide ovako ukoso ovako do..i onda je mali vrh, i onda opet jena dolina, ali to sve vrh..vrh brda, ne. I kad smo došli na vrh, onda smo vidili tamo karaula, ovdje..ovdje je granica, ne. Prijelaz. Granični prijelaz. I gle...pa gdje je granica? Pa mora bit tu, i tako. I sad, negdje mora bit nek znak. Sad možda je..tako razmišljali naivno i, uglavnom, nismo ništa do... do nikakvog zaključka došli, gdje je i šta je, nego smo rekli sad ćemo krenut dolje trčat samo, pa..san reko njemu: „Pazi samo da ne bi na neku žicu naletio, da se razbiješ.“ (Sad ćemo se razbijat do dna??) I tako je bilo. Ništa nan nije bilo. Ali smo prešli preko jedne, kao zapuštene one..staze te ove...graničnih ovih..vojnika i tako..da je to taj..ta staza njihova bila, i kad smo došli dolje, smo pitali tog seljaka što je kopao, okopavao mrkvu, da da li smo prošli granicu, nan je objasnio sve, i bilo je tačno kako smo...ovaj, kako smo mi..imali u toj svojoj zamisli..da je to. Onda nan je reko da, ako oćemo, da se prijavimo policiji, da je tu odmah policija."

-"Za mene je bila laka odluka..ja san uvidio da...ovdje u..Pazinu, na praksi da san..da san ja..da iman jako lošu praksu. Školi svaka čast..ali recimo, kad san ja završio školu, ja nisan bio nikakav zanatlija. Ako čovjek nema..nema..nije imao te uvjete da se...da se usavrši, da se..da se uči i to, onda ostaje na..na onoj nuli, ne. Tako da san se ja smatrao..i onda san ja odmah uvidio, već u 2. razredu, san reko: samo za ljubav roditeljima, ja ću završit tu školu i poslije bježi...što dalje. I sjećan se kad smo...kad smo ovaj..kad smo..kad je otac sijao žito i tako, onda sam mu pomogao sa motikom one grude, kad su se lupale grude što je ostalo veće, tako da bude ljepše, ne. I tako, i onda mi kaže on: „Sad“, kaže , „na proljeće“, kaže, „kad budeš imao 18 godina“, kaže... ovaj, „mi ćemo tebi kupit..mi ćemo tebi ostavit ovaj motor od starijeg brata, a bratu ćemo kupit novi motor“. A ja san mu reko, samo san reko: „Ja kad buden imao motor, ja ću si ga sam kupit“. „A što?“, kao „Što? Zašto?“ I san reko: „Ja tu neću biti. Ja tu sigurno neću živjeti“. Onda je ostao nijem nekako, ko da sam ga lupio motikom, ne, jer je..on je pozno me, da nema..da nema tu, ovaj..cile-mile, da..da ću ja sigurno to napravit. Ali, ovaj..i to je bilo, znači u...10. mjesecu, krajem 10., ali ja san to..planove već, kažen..imao u glavi već.. godinu dana prije. A poslije smo se slagali nas..nas više njih, kako bimo to organizirano otišli, što više i tako. I nas je 4 smo se odlučili,a još dvojica..dvojicu koju sam pito, oni su odbili. Odbili. (...) Vršnjaci, to sve vršnjaci, ne. I, eto to..kažem, to je bilo na jesen, ja san četvrtoga.. decembra sam ja pobjego. - Šezdeset i? - Četvrte, da."