Milan Sirotić (* 1925)

SIROTIĆ MILAN

 

Vaše puno ime i prezime? - Sirotić Milan

Kada i gdje ste rođeni? – 8.6. 1925. selo Šćulci kraj Buzeta.

Kako su vam se zvali roditelji? Pokojni Josip i Ana Šćulac.

Braća i sestara ste imali? Imao sam brata, imam i još jednu sestru i brata koji živi u Rijeci.

Vi ste bili najstariji? – Najstariji je bio brat pokojni, na selu, koji je umro.

Da li ste išli u školu? – U školu sam išao talijansku, pet, šest godina koliko je trajalo sve ono što je išlo.

Gdje ste išli u školu? – U vrhu kod Buzeta.

Možete nam opisati jedan vaš dan u djetinjstvu, što ste radili? – Kad sam završio školu bi ostao u selu, pomagao mami i tati u poljoprivredi.

Ste išli u crkvu? – U crkvu sam išao, sve obrede sam završio, svaku nedijelju sam išao.

Da li ste imali drugih izvora prihoda? – Samo od poljoprivrede smo živjeli, siromasi smo bili, šta je pokojni otac prodao nešto voća i vina.

Da li ste imali struje ili radio? – Nismo imali ni struje ni radio.

Neki susjed možda? – Nitko u selu, nije onda bilo ni struje ni radia, jedino bi netko došao s onim malim radiom na baterije, ali od naših nitko to nije imao.

Da li se pričalo o politici u vašem selu? – Čuli smo, to je selo bilo blizu jezera, tamo su već ‘41 nosili hranu partizanima.

A ‘35, ‘36? – Ne

Da li je bilo karabinjera? – U Sovinjaku.

Kakvi su bili karabinjeri? – To je bila mala stanica u Sovinjaku, nismo imali problema s njima.

Da li je bilo fašista? – Ne

Koje ste igre igrali tada? – To su bile seoske balote i karte, briškule i trašete.

Jeste li se bavili sportom? – Ne

Jeste li znali da je 1939. započeo Drugi svjetski rat? – Dobivali smo novine i čitali, Krk su Talijani zvali Veglio, i znam da smo čitali da su talijanske trupe okupirale Krk, toga se sjećam.

Da li ste prošli regrutaciju? – Regrutaciju sam prošao u martu ‘43 ja i brat. Ja sam bil mlađi, nisam imao 18 godina. Bilo je ako su dva brata jednog su pustili doma, on je otišao na Stoju a ja sam se vratio kući u martu mesecu ‘43.

Da li ste znali za pokret otpora koji su se borili protiv Talijana? – Prvi rođak po ocu je dezertirao iz talijanske vojske i on je imao veze s partizanima, u ilegali je bio, skrivao se. Jednom prilikom kad smo zaklali svinju, on je došao, padala je i kiša. Moj pokojni otac mu je rekao „Zrman moj, ja ću ti dati jesti i piti, samo brzo se makni iz kuće, da ne bi netko špijunirao“. Tako je i bilo.

Jeste li imali dodira s pokretom otpora? – Ja sam jednom nosio hranu u Motovunsku šumu, to je bilo malo kasnije, kad su ovi iz Poreča preko šuma išli u Gorski kotar. Jedan put, ali nisam znao ništa, samo sam znao da treba nositi. Jedan iz sela me uhvatio i rekao – češ pomoći mali?- I ja sam pristao. Nosio sam tjesteninu.

Vaši roditelji nisu znali za to? – Nisu

‘43 pad Italije, možete li nam u kratko ispričati što se desilo u vašem selu i okolici? – E pa sad ću ja početi o sebi. ‘43 15.8. ja sam sapavao iznad stoke u jednoj štali a roditelji su bili u kući. Kuća je bila broj 45 i spavam ja, došao u zoru otac, i kaže –Sine Milanče, došli karabinjeri i rekli da im  se javiš, da će nam zapaliti kuću.- Ja sam se javio. Onda došli tamo, dva su bili iz naše podružne stanice iz Sovinjaka. Rekli su mi devi andare con noi, rekao sam dobro nema problema i toga dana je počelo sve. Pošao sam u Sovinjak, nakon toga u Buzet i tamo su pokupili ih iz svih drugih sela tako da nas je bilo ukupno 33. Sva 33 su vodili ne karabinjeri, nego skvadristi, vodili su nas u Kopar i tamo su nas vodili u zatvor. To je bilo prije kapitulacije. Tamo ne znam točno koliko su nas držali, skoro do 1. Septembra. Onda su nas ukrcali u jedan vaporeto i u Cairo Montenote, to je bio jedan taliujanski logor. Cairo Montenote, provincija Savoja, blizu francuske granice. Tu smo bili u logoru, znači tih 33 iz Buzeta i ostali su bili svi Slovenci, iz Tolmin, Idrije, oko 900. Mi iz Istre i Slovenci.

Odveli su vas u Kopar? Zašto? – Ne znam, nitko nam ništa nije rekao, ni gdje idemo, kamoli zašto.

Dok ste bili u Kopru, da li ste bili fizički maltretirani? – Ne, nismo bili fizički maltretirani, nego su karabinjeri obavijestili roditelje da ćemo ići ća iz Kopra. Onda je pokojni otac, moj i drugi, su došli u Kopar, i su nam donesli za jesti šta su bolje mogli, tobože za put, ali razgovor je bil kratak, tako na jedno 2 m, još su u sredini bile mreže, i još su rekli – Parla italiano, no la vostra lingua – sam rekao – Tata ja sam dobio sve, kruh sam dobio, a kruha nije bilo ni polovica, a oni su rekli – No, Parla italiano – Oni su bili gladni isto koliko i mi jer su uzeli polovicu kruh, jer je bio razrežen, ne, ono drugo valjda nisu dirali. Ne znam tačno, nisu nas tu maltretirali, tu je bilo sve prljavština, čuvari su bili većinom Kalabreži, mali. Mi mali, oni su bili još manji. Tu sam rekao tati, on je počeo plakati, je rekao - Sine moj, ništa.

Je su li ti karabinjeri rekli vašem ocu kad su ga zvali gdje će vas odvesti? – Ne, ne bih znao. Je reko pokojni tata –Obavijestili su nas karabinjeri da idete ća.

Gdje ste bili u Kopru? – U zatvoru.

Današnjem? – Mislim da je srušen. Sam išao vidjeti, nije bilo više tog zatvora. Su rekli da su ga Slovenci srušili. Bio je uz obalu... Nakon 15 dana su nas ukrcali u vaporeta, sva 33, vezali dva po dva a onaj tridesettreći je bio sam. I na vlak i parti prema Cairo Montenote, provincija Savona.

Vi ste bili u vagonima? –U vagonima, normalnima, Smo došli u Trst, Milanu, U milanu smo čekali u vlaku, nikako da gre, a onda je došao jedan poručnik karabinjera i je gledao da li smo zavezani. Kad je uzbuna na brodu ili vlaku pravilo je da se zatvorenici odvežu, a kad smo mi došli na stanicu u Milano bila je uzbuna. I onda taj šototenete od karabinjera je rekao – Ragazzi brzo će te vi biti doma. Već je on zna, je bio učen čovjek, da će brzo biti kraj.

Jeste dobili hranu dok ste bili u vagaonima? – Ne, ni u Kopru ni u vlaku. Nigdje hrane.

Vode ste dobivali za piće? – Vode smo si uzeli u nekim bocama, jer su nam rekli još u Kopru. I stigli u taj logor Cairo Montenote, provincija Savona. Većina su bili Slovenci, iz Idrije i Tolmina, znači slovensko primorje, i šta da kažem, nitko nas nije tukao. To je bio jedan vrlo primitivni logor, tri reda žica, konzerve i kartoni na njima, i kad bi puhao vjetar to bi se sve rušilo da čuvar čuje. Jedan bunker. Bio je jedan pukovnik koji nas je obavijestio, ako idete po tim žicama možete izgubiti glavu. Nitko nije išao blizu.

Da li su vas identificirali, ili da li ste dobili neki broj? – Ništa, ništa, nisu identificirali, nikakv broj, dokumenti su već bili kod njih. Onda svaki treći ili četvrti dan dok smo bili tu bili bi pozivani na ispitivanje. Uzeli bi nam adrese gdje stanujem, koja provincija, koje mjesto, svaki drugi dan u kancelariji grupno, a kad je kapitulirala Italija svakog dana. Kad je kapitulirala Italija, došli su neki oficiri talijanski došli su i rekli – Iako je Italija kapitulirala nemojte pokušavati bježati na kapije ili na žicu. Isti je režim ako i prije - Drugo jutro su Njemci bili već tu. I u bunkerima i u logoru. Onda je došao oficir, i smo počeli dobivati njihovu hranu, njemačku, i tako. Samo tu je bilo, da kažem, niko nas nije dirao, samo je bila glad. Blizu je bila jedna mala njiva, jedna mala kultura od kupusa. Kad su oni pobrali kupus, mi smo pobrali ostatke i dodavali maneštri koju su nam oni davali.

Gdje ste tamo spavali? – Spavali smo u nekim krevetima na tri sprata, da, nije bilo baš toliko strašno, slamarice, madrac...

Kakva je bila higjena? – Higjena nije bila nikakova. Došao je u inspekciju jedan kapetan, pop je bio, pozivao je tabor na mise, jeli, i šta da vam rečem, život ni bija nikakav.

Poslije toga, što se kasnije dešavalo? – Onda je bilo negdje, mi smo bili poslije kapitulacije u logoru bili još mjesec dana, ali je njemačka hrana, njemačka straža uz talijanske, kako su ih oni zvali alpinski esesovci, jer su bili u crno obučeno. Više od mjesec dana nakon što je kapitulirala Italija su nam rekli sutra idete na rad u Njemačku. Tako je i bilo, jedno poslijepodne, oni su došli, straža, sa pasima, Njemci, svaki drugi je imao psa, i s njima prema nama da idemo vani. Vlak je stao ispred toga logora, nakrcali su nas u vlak, u stočne vagone, 40 u jedan stočni vagon, 900 nas je bilo, i na večer je krenuo vlak. Drugog dana smo stigli ujutro u Mantova, jedno jezero je tamo, i tu su nas otvorili da, s oproštenjem, napravimo svoje potrebe, jer jezero ili bara je bilo s one strane vlaka a kod vlaka su postavili straže, jer mi smo slobodno išli tu. Još nama su govorili neki kad bi imali boce masku da moreš ići u more da se sakriješ ili da znaš plivati, ali to je jezero, ništa drugo. Tamo smo bili jedno par stai, opet su nas ukrcali i gremo dalje, i onda su nas otvorili opet u Padovi. U Padovi su bile časne sestre, one su nam dale neku juhu, neka prežgana juha, zatvorili vagone i nastavili dalje. Više Nismo otvoreni do Mathausena.

Možete ponoviti? – Od Padove, Su nam dali juhu, i tu smo popili, i onda smo nastavili put s vlakom, ne znamo kuda. Samo su nam rekli tamo da idemo na rad u Njemačku. Kako smo znali da smo negdje preko gramice? Se je vidjelo po ovim telefonskim stupovima, kod njih su puno viši. Jedan je rekao, vidi, više nismo u Italiji, tu su stupovii po par metra viši. Do Mathausenasmo putovali, znate tu je meni teško reći, ali četiri, pet dana. Više se vagon nije otvorio. Znate kako je to bilo, tu su ljudi radili svoje potrebe, to je smrdilo, 40 nas je bilo u vagonu od stoke, dakle samo gore je bio jedan mali prozorčić gdje smo mogli pogledati vani, toliko reda radi. Tu su nas otvorili, na jednoj maloj maloj željezničkoj stanici u Mathausenu, gdje je pisalo gore Mathausen, smo se raskrcali, jeli, Oni su nas dočekivali tamo s tim pasima - raus, raus, loss – i šta ja znam, i su nas 900 postrojili a sa strane su bili civili, koji su isto doputovali s vlakovima, nekim vlakovima, na stanici. Bila je jedna grupa Jungen Hitler, hitlerovi omladinci –Banditen – oni nama. Sada smo tek razumjeli kamo idemo i gdje smo. – Banditen – i pljuvaju na nas mladići hitlerovi od 14 do 18 godina jeli. Sada vode oni nas pješke, negdje oko 3 km, usput je prije padala kiša ili šta, je tekla voda uz cestu, a bijela cesta i voda je tekla u one kanale uz cestu, i ovaj, jedan Slovenac ispred mene pita stražara jeli bi mogao uzeti vode, stražar reče – ja, ja- kako su se oni razumjeli ili ga je pitao ili šta, onaj ozada ga je strelja. Onaj odozada ga je streljao, samo je s glavom doli u čošak, u kanal ne, poslije nitko nije pitao ništa. Sada smo tek vidjeli, jeli, kam ogremo.  Stigli smo u Mathausen, već je bila noć, mislim Mathausen je na maloj visoravni. Tu je komando, u toj visoravan, jedna velika želizni partun se otvorio, tu su nas strpali, bez straže, bez ičega, i tu smo proveli noć. Sve naokolo beton i partun visok pet, šest metara. Nisi mogao ništa, zima je već bila dosta, onda smo mi skupili, grijali jedan drugoga. Drugo jutro se otvorila jedna prostorija, tu su nas obrijali od peta do glave, di je bila dlaka ili vlas tu su nas obrijali, i robu su nam stavili u jedne papirnate vreće. Sva naša roba, sve što smo imali, jeli, u papirnate vreće i tu su nas obrijali kažem i namazali s nekom tekućinom. To je smrdilo ko između nafte i, šta ja znam, i neko dezinfekcijsko sredtvo je bilo takovo, smrdilo je. Hrane nam nije dao niko. Onda su, a a ja, ti je bilo i kupanje, obrijali i doli i gori, i kupali i nam dali njihovu robu.

Da li su vam dali neki broj? – Robu su nam dali zebra, ste čuli za zebra odjelo, i su nam stavili broj, kako imam ja sad, s žicom, nije kako gori u Auschwitzu, gori su imali tetovirani, a mi smo imali zakačeno s žicom, i bila je pločica a ja sam imao 2802. Tu je, vidite, tu je. I kad smo sve to završili hrane nitko nije pita, nigdje dao, ništa, jer to je bila. I na noge su nam stavili jedne cokole, onako kao barka, tu smo da vam kažem kao da smo mi konji, to je lupalo, ne , boljelo noga. E sad, oni nas vozijo opet kao da se spuštamo doli, ondar nas oni tu smještavajo u logor, međutim, ovaj je Mathausen komanda a mi smo išli u Guzen, Guzen je bio tri puta veći baraka i ljudstva nego u Mathausenu. Ja onaj put nisam ni zano. U Guzen smo smješteni u blok 15 i 16. Oba bloka su bila duga po 30, 40, 50 metara, ne znam koliko. Bio je raspodjeljen na dva, stube A i stube B, znači, 15 i 16 i tu je bio izolirani s žicom, mislim, žice među barakama, su bile. Tu je počela kalvarija. Mi maloljetnici nismo išli na posao, oni koji su kao na primjer ja, ja nisam išao tamo na posao, to su oni zvali karantene. Još sam zaboravio reći da su nas ošišali i obrijali i na glavi po sredini napravili jednu crtu „kulturstraft“ su je zvali, ošišani na nulu, još jedna crta po sredini glave, tako, tu je bila jedna crta za prepoznavanje ako biš pobjegao. U tim logorima, ja sam bio konkretno u stube 16, to je bio 16, Poljak je bio šef barake, isto zatvorenik, esesovci smo vidjeli samo kad bi došla inspekcija. Svaki dan tri puta zbor, apel, ujutro, navečer i u podne. U tom zboru, ako se nije slagao broj, broj njihov, brojnost njihova, onda su i mrtve doveli. U jednom slučaju s obe strane su mi bili mrtvaci. Po noći, kako su oni zvali loskontrole, to je bilo tobože da dižu ponoći, da jedan kontrolira da li imamo uši. To su sve radili zatvorenici. I mogu reći 80% su bili Poljaci. Nismo imali brojeve samo na jednoj pločici na rukavi, već i na pantalonama i na prsima smo imali crveni trokut. Crveni je značilo politički i slovo I kao porijeklom Talijan. Po noći su budili, sveke noći, budili, vani, na vratima je čekao jedan s karabačem, znate šta je to? Bič. I ko je bio mali još se i spasio ali ko je bio velik, je bija jedan samnom, gore iz Lupoglava, je bio kuhar u onom talijanskom logoru, on ih je dobio, jer oni su tukli bez veze. Tko ih je uhvatio ih je uhvatio. Ako nisi napravio krevet onda te čekalo 25 batina sa karabačom, a onda si imao još jedan ovakav stolić, tronožac, onda je trebalo primiti za noge, skakati i čučati, sve po kazni. Krevet je bio dvospratni ali širok 60 cm, dva gori, dva doli, znači, za dvoje 60 centimetri, možda nije bilo kilo slame, jedna punjava od doli, druga od zgora, to je smrdilo, ta slama je bila kao da je sameljena. Preko noći su nas odveli na kupanje po dva tri, udaljeno dvesto, tristo metara, a kupatilo se nalazilo pored krematorija. Vodili su nas gole tamo i gole nazad. Kad smo se kupali puštali su ili toplu ili hladnu vodu, ili je pekla ili je bila hladna, naizmjenice. Kad smo išli na tuširanje išli smo brzo, a kad smo se vraćali polako, da se zledimo, znam da kad sam prošao rukom po ramenu, već mi se led bio uhvatio. To je bilo svake druge, treće noći, međutim, jednom, nakon 40 dana nakon karantene došli su u logor gestapovci, i sve nas maloljetne, ne samo nas iz Buzeta, nego sve, i Slovence, sve između 18 i 20 godina su nas obrijali, i nam dali naše odijelo, donesli one vreće što su ostavili, dali naše odijelo, i su rekli ovako, prevodilac je bio Slovenac – Idete na rad u fabriku, nikome na svijetu da ne pričate gdje ste bili, šta ste radili ni kako vam je bilo – I su nas vozili u Linz, i iz Linza u štejer, i ja sam slučajno, sad u štejeru je bila selekcija ljudi, jedan je išao, je čekao seljak tamo koji bi ga uzel, jedan je čekoa za tvornicu, jedan za stočarstvo itd. Ja sam se slučajno negdje bio zapisao da sam ja mehaniko a ja sam bil nič. I mene pošalje u tvornicu auta u mjestu Štejer. Smješteni smo bili u logor Minihalz. Tu su nam dali ovo crveno, to nam je bio dokument za služenje identifikacije. I tu smo radili u tvornici 12 sati ili po noći ili po danu. Bilo je malo hrana bolja tu, u tvornici me spasilo što nije bilo hladno, jer ne moreš raditi ako je hladno. Ja sam radio konkretno na jednoj mašini koja je bila strugalica, odnosno, brusilica, koja je radila finalne proizvode za kuglični ležaj za automobil. To je bio finalni proizvod, i na toj mašini je bio jedan Talijan Pietro Alieri, rodom iz Milana, i ja sam bio kod njega kao Talijan i on će me podučavati. I tako je bilo, on me podučavao, a nakon nekog vremena sam ja to i shvaćao, i sam počeo da radim samostalno. Jednom prilikom, kapo, kape su bili sve gestapovci, svi su imali značke nacionalsocijalističke, ali bili su u civilu, i – kom, kom- rekao je, pozvao me, sad on nešto tamo popravlja, ima jedan stol, a na tom stolu je bilo svih vrsta alata, on mene traži pomoćnu mjerku a ja ga ne razumijem. Rekao mi je feller, donesem čekić, donesem turpiju, donesem klješta itd i ništa. On uzme lim i mene lupi po glavi – Feller, ferschtenzi – ja, ja – sam rekao da me ne tuće. Kada sam se ipraksirao na mašini poslao me da ja instruiram jednu Njemkinju. Njemkinja je bila iz nekog obližnjeg sela, rekla je da putuje autobusom 7 km. Ona mi je pričala da su joj braća poginula, jedan je poginuo u Francuskoj, jedan u Rusiji, i svako jutro donjela bi mi komad kruha i jednu jabuku. – Pasenzi auf- rekla bi mi da pazim, kad bi vidjela da netko pregledava i kontrolira bi me upozorila, i rekla bi taj je taj. Onda bi mi rekla kad završi rat ćeš doći ti kod mene. Ona je imala 27 godina ja 19, sam rekao –ja, ja, samo ti meni nosi jabuku i dvije fete kruha s margarinom i to me je spasilo. Međutim, fabrika je bombardirana, za Uskrs ‘44, a prije bombardiranja na odjeljenju gdje sam ja radio, kad je završilo 12 h rada izašla su 33,34 auta a nakon bombaradiranja 3,4 komada. Onda nisu znali kamo će s nama. Nekoliko puta smo išli čistiti snijeg iz neke električne centrale, više puta sam išao vaditi mrtve iz onih bunkera gdje su bili pokriveni. Tako sam jedan put s lopatom morao strugati blato dok me jedan doktor Ssovac nije počeo vikati –hmm, hmm- da je to bio čovjek, mrtav, Njemac.

Izvinite, to je bilo za vrijeme bombardiranja? – Da, to su bili ljudi koji su se skrivali, ljudi X koji su se skrivali u malim bunkerima, bilo ih je po cijelom gradu. Ja sam bio u tvornici prvog dana kada je bilo bombardiranje, nas su iz tvornice tjerali u šumu, to nas je spasilo, pored tvornice Štejer bila je velika šuma, i kad je završilo bombardiranje vraćali su nas u logor. Logor je bio srušen, tamo su već bili agenti logora, obučeni u uniforme, njihovu sivu, i onda su nas smjestili u drugi logor, stavili su nas u logor s talijanskim zarobljenicima. Dakle, tu je bio Minihalz, koji je bio bombardiran, i onda su nas stavili u talijanski logor, sada ne bih znao.

Recite nam o Minihalzu, da li ste isto bili okruženi žicom? – Da

Isto su vas čuvari čuvali? – Da, čuvari su nas čuvali a dozvoljeno je bilo ići iz logora do tvornice.   

U pratnji ili sami? – Sami, sami.

Vas je čuvao Vermacht ili SS? – Ne, su bili oni tvornički stražari.

Da li je bila bolja hrana? – da, bilo je bolje, nitko nas nije tukao, hrana je bila kakva je bila, redovna je bila, međutim, zbog bombardiranja je stalno bila uzbuna i nije se imalo vremena kuhati. Ako si radio ponoći si nadrljao, po danu si morao bježati u bunker, su te slali, a po noći na rad, jer svaka druga noć je bila drugačija.

Rekli ste da vas nisu tukli, da li ste vidjeli kako su nekog drugog tukli, ili kako je netko ubijan od strane ssovca? Kad ste bili u tvornici, ako je netko napravio grešku, da li je bio kažnjavan? - To nisam dovršio. Ovako, jednom prilikom, svaki je imao svoj željezni pečet koji si morao udariti kad si završio posao na taj komad, na svoj proizvod, vam je išao na kontrolu. Jedan Talijan, je bio veliki, gospodin, slobodan, da li je bio fašista ili šta je bio, znao je njemački. I jedan agent, gestapo, s njim, Sirotić, ja i onda mi je tumačio da mi je jedan komad pogrešan. Kaže – za taj put će ti biti oprošteno, a drugi put ide ti glava – Ja da se opravdam sam rekao – da, ako ne napravim ni jedan komad ću biti kažnjen a taj brus s kojim radim bio je istrošen – tako sam se izvukao. To je bio jedini put da su mi zaprijetili.

Jeste li imali nade da ćete se vratiti kući? – Od tuda da.

A iz Mathausena? - Ne, tamo ni govora, znate u Mathausenu smo bili išli van, jedan je znao da govorimo hrvatski, dao mi je jednu adresu na ćirilici. Ja nisam imao pojma o tome, rekao mi je da se javim na tu adresu, ja sam to zanemario, poslje mi je bilo žao. Pekla me savjest, ja nisam znao ćirilicu, on je čuo kad smo odlazili iz logora i htio je da javim njegovima.

Vi ste, ako malo rezimiramo, imali sreće jer ste bili maloljetni pa u Mathausenu niste dobivali poslove? Što su ostali radili? – U kamenolomu, tamo su stradavali svakog dana, svakog dana. Zapravo u Guzenu, ja sam u Mathausenu bio samo preobučen i registriran. Guzen je bio tri puta veći po kapacitetu nego Mathausen. U jednom i drugom su bili kamenolomi. Kad su trebali paliti mine, nisu obavijestili nikoga, samo bi upalili, koje bio bliže je nastradao. Jednom prilikom, po noći, uvijek govorim u Guzenu, bila je uzbuna, nestalo je svjetla, samo su se čuli ssovci, pored žice koja je išla između baraka da ne kontaktiramo. Čuli su se pucnjevi, mi smo gledali kroz prozor, jednoga koji je bio na žici vjerojatno samo da si skrati muke. Na tri, četiri metra od nas. Pao je snijeg, prekrio ga je, rastopio se i još je bio tamo. Kad se snijeg rastopio, onda su ga skinuli.

Da li je bilo Židova s vama? – Vrlo malo, ali sam ih vidio, nosili su šestokraku žutu zvijezdu.

Možemo zaključiti da su se stražari jednako ponašali prema svima? – Isto, isto, čak je bilo u krematoriju Turčin koji je stavljao unutra ljude.

U ono vrijeme dok ste bili u logoru, kako niste radili, čime ste se okupirali? – Neprekidno zbor, po noći i po danu, neprekidnu. Nije to bilo vrijeme za razmišljanje, zbor, po noći greš u baraku, nanke sat vremena da ćeš spavati, poslije te budi i čeka s palicom u ruci na vratima i mlatar. Onda zbor vani i unutra kontrola.

Kada je bilo buđenje ujutro? – Oko 5 h i jedna žlica ili čaša kafe od žira, od kruha smo dobili jednu kilu na nas dvanaest, kupus s vrlo malo krompira s juhom.

Imali ste znači tri obroka? – U jutro samo kafu, ručak i večera. Kupus, ko je bio komad kompira to je bila fešta.

Jesu li zatvorenici dobivali pakete? – Ne, u fabriki da, u Mathausenu ne, ni pisma, ni pakete, mi tamo nismo bili ništa nego samo broj. Nitko se nije znao po imenu i prezimenu samo po broju.

Rekli ste da ste išli na tuširanje blizu krematorija? – Da, tamo sam uvijek prolazio, tamo je bio revir, krematorijum i kupatilo, sve u neposrednoj blizini. Tako da kad smo svaki put išli i po noći i po danu prolazili pored krematorija. To je sve bilo blizi.

Vi ste znali što se tamo događa? – Znali smo, znali, kad smo vidjeli...

Da li je bio netko poznat s vama? – ne, ne svi potpuno nepoznati, tamo nije nitko poznavao nikoga. Niti mi sami sa sobom se nismo poznali. Nismo znali ni za satove, ni koliko je sati ni koji je dan. Nitko nije bio prijatelj, jedino taj slučaj s tom ceduljicom iz Srbije koju mi je dao da javim ali mi je netko opljačkao robu...

Kraj rata ste dočekali u radnom logoru? – Da u Raithoffenu, tri puta smo bli bombardirani. U raithoffenu više nije bilo ni talijanskih zarobljenika, već svih nacija Europe. E tamo se već bolje, mi smo dobivali od crvenog križa cigarete, za tri cigarete mogli smo dobiti bon za pola kile kruha. Ja pušio nisam i to me spasilo. Pola kile kruha za tri cigarete, jeli, i najbolje je bilo onda.

Jeste li se razboljeli dok ste bili u logoru? – Ne, ništa, bio sam mlad, 18, 19 godina.

Koliko ste kilograma imali? – A čujte tamo onih 40 dana karantene sam izgubio 7,8 kg.

A u Austriji? – Poslije u fabriki dok sam radio tamo je još išlo doli jer sam radio do iscrpljenja i hrane nije bilo.

Da li ste osim djevojke koja vam je nosila hranu kontaktirali s nekim od čuvara? – Ne, ne, samo znam za tu žensku koja se potužila da je jedan brat u Rusiji a drugi u Francuskoj.

Jeste li ostali u kontaktu s njom? – Ne, ne, onog dana kad je bilo, ponedijeljak ili utorak, prvi dan nismo išli na posao, je smo išli kod nekog Čeha tražiti kruh. Svakog dana su avioni preljetali gore. Išli smo kod Čeha u susjedni logor tražiti kruha i smo dobili. Mi smo imali cigarete koje smo dobili od crvenog križa i zamjenili ih za kruh. Drugi dan gremo na posao, smo imali strah da će nas kazniti ili šta. Bilo je oko 11 h, došla je jedna sekretarica ili kako bi je nazvao, došla je do nas, donijela jedan papir na talijanskom, na kojem je pisalo Foglio di rimpartio na pet jezika. Maternji, tobože, njihov, ne moj, francuski, njemački, ruski, da nam je dozvoljen put i tamo nam je objasnila. Smo išli u logor, prespavali, svi sretni i drugog dana se javimo na policiju, tu nam je samo potpisao, tu je išlo brzo. Bila je gor Hitlerova slika i on ju je skinuo dole, bacio pod noge i razbio. Gotovo je. I nam je rečeno da će nas u 2 h na željezničkoj stanici čekati vlak. Stanica je bila neposredno uz tvornicu. Tako je bilo, međutim, smo čuli da su u gradu bili Amerikanci crnci. Gremo vidit, mi smo slobodni. Dva džipa, četiri Amerikanca i policajac kod njih i ne da blizu. Jedna ineresantna priča, jedna djevojka je imala buket cvijeća i htjela ga je odnjeti Amerikancu u džip. Policija nije pustila i onda je Amerikanac pozvao i rekao neka je pusti, uzeo je buket cvijeća i nabio u cijev mitraljeza. I točno je bilo dva i po i čekamo vlak, neki vagon su razbili, pun šećera, nisam znao kamo da ga stavim, vezao sam rukave i napunio šećer za put, dobro mi je došao. Navečer, vlak je išao naprijed, nas je bilo puno u unutra, kad smo začuli viku na njemačkom. Jedan je rekao sad će nas sve pobiti, jedan je uperio bateriju u nas i smo rekli da smo iz Štejera, da gremo kući i da su gore četiri saveznika. Nije vjerovao, aje je - smo rekli – i pustio nas je, a nije znao da je rat gotov. Poslije smo čuli da je bio sporazum između saveznika koji su već bili u Linzu, Mathausen je pao, da je bio sporazum da se odstrani sve koji su bili tu blizu. Mi smo prvi transport koji smo išli. 8. svibnja bili smo u Udinama. Tu je negdje pečat.