Antonio Ottochian

-"..mogu van reć da je bio dobar, jako. Je reka: „Antonio, ti ideš na Ilovik. Na Iloviku su tri idioti i ljudi bežu od njih. Su jako strogi. I kuharica in je pobegla. Ako ne ti staviš u red“, su bila dva iz Ogulina, a kaže: „ti ideš jer znaš Talijanski, ti ideš radi šverca.“ Baš ni bilo ni tega. I nan da suhu hranu za jenu šetemanu. A niko nismo znali kuhat, kuharica je pobegla..i tri kila pasulja su nan...fažula su nan dali, stavimo u jedan lonac, kad je to zakuhalo, to je počelo sve preko hoditi; nismo znali! I ja iden kod te kuharice..lažen! Prije nego iden kod kuharice, vidin selo, slično kao tu u Istri, igraju na karte, i to isto su bili zabranili. To je bilo jeno 6-7, ja san reka: „jedan-dva-tri-četri-pet; svi grete u pržun“. Onda su, onako, ostali, karte su stavili ispod stola..“E sad idemo 6“. Smo kartali sve ujutro do 6. I „ča su van zabranili?“ Kaže: „Su nan zabranili karte u gostioni i tu smo imali skroz neprilika.“ Ja san reka: „Ja se nadan, sutra ću telefonirat načelniku, da će van bit dozvoljeno“. Ja iden u gostionu neko jutro, iman uni telefon...san reka: „Druže načelniče“..tako i tako... „Ti napravi onako kako vidiš da ti je najbolje da vas selo voli, a ne da vas mrzi!“ Ali sad je problem za kuharicu nać. I iden ja, tučen na vrata, su mi rekli koja je bila kuharica, je rekla: „Ja san bila, ali ja ne iden“. Ja paran da je bio došo i sin, a nije došla ona. „Ma“, kaže, „pušti ga unutra“. I gren unutra, kažen: gospođo, tako i tako..kaže: „Zbilja, sad smo tri drugi, ja mislin da se neće više dogodit ovo šta vam se događalo“. „Ma“, je rekla, „ću probat“. To je pripremila stolnjak, kalamare je prontala, to je bilo tako lijepo sve, ja oden na ribu; ribe koliko god oću. Baš se mlilo ulike, ja skinen jaknu i ja sa njima. Kaže, Dalmatinac, kaže: „Popi si pola čaše, ćemo se napit“. „Aj“, san reka, „nećeš me ti napit, ko ja neću“. Mi drukčiji dijalekt mi imamo, ne. Mi rečemo 'napit se' kad se čovjek gotov je. A oni od pola čaše..'ćemo se napit'. I otuda..tu san se bija upozna s nekon djevojkon, ali se desila neprilika, htija san ići za svon uniformon..da bižin. Priko granice. Barka se pokvarila, desila se neprilika, š njoj nisan smeo govorit, skoro da joj nisan oca ubio, pošto je on počeo tuć i maltretirat, pa ja san hitio vrata dole i već san bi natega pištolj; san imo pištolj Bereta. I ona je rekla: „Ante, molin te, nemoj“. I onda..(???) on ide odmah me prijavit, je reka: „Ako se još to desi, ti u kuću ne smiješ poć, ćeš bit premješten“. - Da vas pitam, izvinite, samo..ovaj, rekli ste da ste htjeli bježat gdje? U Italiju? - Da! Htio san ja bježat da iden u Italiju, za svon uniformon! - A..ovaj, ste se dogovorili sa njom, kako je to bilo? - Ma sve je bilo dogovoreno, ali se brod pokvario pa nismo mogli ić. - Dokuda ste došli? - Ma nismo ni išli! Nismo ni išli, ali smo imali namjeru, pošto ona nije smjela, a ja nisan smio uz nju..smo imali jako dobru vezu, ne. I otuda..mene..tražin da me otpuštu..“Trebaš čekat mjesec dana..“ Ja, u roku osan dan, otpušćen iz redova Narodne milicije."

-"...ja se vratin..doma..i kamo ću sada? To je..to je bilo..pedeset i..prve. I se vratim doma, kamo ću sada, kamo neću..onda san se opet zaposli..u Labin, kako san reko, i otuda, z Labina da ne valjan, onda san se zaposli u Uljanik, i z Uljanika..vidin..da me ne šmekaju, tu san kupio motor. I pokle...kupija san motor od 250 kubika..da otkupin novce. Ja san na moru, i prekovremeno san radio, čak na ribu san išo da zaradin, ja sam van uvijek..uvijek san se znao prehitit u životu. I ovaj...'54. san se oženio, jenon ženon koja je imala dijete, i čak i to san prisvojio, san reka baren da..baren da san..da san.. donekle smješten. Pa san napravio gore za sebe. Dokle nan se dijete (?????) pa su zapovijedali mi i jedan i drugi. Čak, pardon, čak san bio dobio dokumente da buden poslovođa na kampi, ča je delala tu..tu sam bio jedno vrijeme poslovođa za minere. San se oženio i..ne ide, ne ide, ne ide, ne gre nikako..'63. san išao u Italiju, kod sestre, nekako san bi dobi pašoš priko veze, i '64., u početku, san ima jenu prijateljicu koja je radila u kinu Za..Beo..Zagreb, i njoj se, ovako, povjerija. A ni... je imala ona prijateljicu koja radi na udbi. A ne..ne..nehotično, ona je njoj rekla. I ja, u dvanajston mesecu, ja san bija poša s pašošon, i iden...da iden priko granice. Kad san doša na granicu, kaže: „Ne možeš“. I, kad je reka da ne mogu, ja kidnen, na pola granice delan ovako. Talijani se smiju u bojžu mater. - Ste ga udrili, ili kako? - Ne ne! On da će, da će vit za tamo i za to vrijeme ja san skliznu. Do pola granice. Pole znan da neće oni pucat. I sada ja moran poć u Pavinu, neman..papire. A maršijan mi govori: idi tu i tu, ćeš dobit papire i onda ćeš moć ić slobodno. I onda san bi sve do..'65....do trinajstog..januara."