Marko Pilepić

„Ja bih se vratio malo na početak, rekli ste da vam je otac ubijen u partizanima, ne znate gdje je poginuo?“ „Na Labinštini tamo negdje, ima čak i spomen njegov tamo. Piše gore, ima gore… u Labinu ima enciklopedija Istre.“ „Istarska enciklopedija?“ „Da, piše njegovo ime. Pilepić Marcelo.“ „Da vas pitam, znači on je praktički poginuo kao ratni heroj, i nikoga to nije zanimalo, vi kada ste odrastali…?“ „Nikoga nije zanimalo, nitko se nikada nije pitao tko sam ja, šta sam.“ „Vi ste znači bili djete ratnoga heroja i tako ste prolazili?“ „Da, on se vratio iz Italije da bi ovdje, da se bori za Istru. Oni su bili zapravo jako bogata familija, koliko sam ja čuo, moja mama nije onda znala pričat naši jezik, nije se znala snaći, a nitko mi nije nikada pomogao u vezi toga, nikada. Dapače, jednom prilikom mi je jedan tamo mornar, jedan, vojno lice, mlad, ne znam šta je bio, nešto su se zakačili zbog jedrenja, jer se onda jedrilo jedno vrijeme. I onda mi je rekao: „Tebi ćemo staviti sidro oko vrata i baciti te u more”. Rekao sam da, lako je tebi sad to reći, kad je moj otac poginuo za tebe, ovdje. I onda se bio uplašio, kaže, izvini nisam ja to tako mislio, da ali to si rekao pa šta hoćeš. Bio sam, onako, malo drzak prema njemu, on je bio bezobrazan prema meni. I onda se malo poslje izvinjavao, da nije on to mislio. I sa vojskom sam imao problem ovdje dole. Sa vojskom, policijom. Kažu da sam ja bio kriminalac. A tko me stvorio takvog? Nisam nikog ubio.“ „Gdje ste jedrili?“ „U Uljanik i poslje u Mornar.“ „A Mornar ovdje gore na…“ „Ne, Mornar je bio ovdje kod Uljanikovog mosta. Mornar je bio dolje gdje i veslački klub.“ „A bilo je i jedriličarsko društvo Mornar i veslaški klub Istra, sve u jednome?“ „Da, sve u jednome.“ „Ste znali, ste čuli za Angelinija, plivača?“ „Ne bih znao.“ „To je bilo tu gdje je kapija Uljanika?“ „Da.“ „Da, da, da….“ „Da vas pitam nešto, zanima me jedna stvar. Oni vaši prijatelji, što su ubijeni na pučini, koliko su imali godina?“ „Čujte, ovaj jedan (?) je napunio 19 godina. 18, 19 godina. Ništa stariji nisu bili, nijedan.“ „Znači zaustavili ih, legitimirali ih, ustrijelili ih?“ „Uzeli osobne i ustrijelili. Pazi to sada znaju svi u Puli, svi znaju. Jer mama od ovoga Škorije, ona je išla… mama njegova i mama moja su bile prijateljice. I onda je ona došao kod mene, i počela je pričat da je bila na općini, da je vidila osobnu kartu svog sina, mama je prepoznala osobnu kartu na stolu, i da su joj rekli da je on odveden na nekakvo ispitivanje, varali su jadnu ženu i tako dalje. To je pričala ona mojoj mami. Ja sam to čuo. Svi su znali.“ „Da li su ih kasnije pokopali? Da li su im predali tijela?“ „Ne postoji tijelo.“ „Znači nikad se to nije razrješilo?“ „Kako sam ja čuo, da su ih tako izrešetali da ništa nije ostalo, čak su i našli neki dio broda, sav izrešetan. Nikad se tijelo nije našlo. To je bilo vani na pučini.“

„Vaš trinaesti rođendan ’53-će godine…” “Da.” „Pričali ste o 4 dečka, momka koja su…“ „Da, to je bio Skorija s ??? , tata je radio, bio fatim, onaj što nosi, jako fina familija. Bio je on, sestra, I još jedan, ovaj Škorija, što je sada (?) bio sam čuo da je trener, ili je bio trener, stanuje… mislim da stanuje u Borikini.“ „U Raveki polji.“ „Da, tamo sam čuo, to sam se malo raspitao. E njegovog su brata ubili na moru. Škorija, Apat iz barake, bila su tri (?), jedan je bio bez noge, ovog drugog su ubili, na moru vani, I onda Pino, šta je stanovao ovdje u Ribarskoj, njegovog brata, brata od Pina su ubili, bio je bolestan, imao je leukemiju, njega su ubili i ovaj, kako se zove… Kalčić! Kalčić… puno braće je bilo. Ovaj brat njegov, koji je živ ovdje, još imaju braće ovdje, rekao je da ih je bilo 6, ja sam znao samo za 4, a rekao je da ih je bilo 6… ne znam koja su bila ta dva.“ „Kako su oni to pobjegli?“ „Pa oni su čamcem išli preko.“ „Odakle?“ „Sa Stoje negdje. Zato sam tamo ja vesla za njih. Oni su mene poslali da ukradem vesla, jer sam bio mali pa su me gurnuli kroz jedan mali prozor, ja sam im dodavao vesla vani. Kao ja ću isto s njima ić, ali su to oni mene samo prevarili. I jedno jutro se… drugi dan poslje toga, ja sam čuo kako jedan vojnik, vojno lice, priča drugim vojnicima kako su ubili neke ljude. I onda nisam znao o čemu se radi, a poslje je sve to izašlo van (?). Nego ovaj čovjek, vojno lice, je dole nam uzeo osobne karte svima, i opet stavio u čamac i tamo ih s mitraljezom sve potuko.“ „A gdje je to bilo?“ „Vani na moru“ „A ne zna se gdje?“ „Čujte, od Stoje ako se ide prema vani, možda će biti par milja vani vjerovatno.“ „Par milja vani…“ „Da… par milja vani. I to svi znaju, ja sam pričao poslje s nekim vojnim licima koji su sada u penziji i ja sam pokušao nešto od njih izvuči vani, je reko njih su ustrijelili na kavi kaže (?), nene, njih su ubili vani na moru. Nitko nikad ih nije našao. Takvih je bilo sigurno više slučajeva.“ „A gdje se vi to čuli?“ „Tu, u Ribarskoj ulici ovdje.“ „U loštariji ili na cesti?“ „Ne, na cesti su pričali dvojica. Tu su bili neki pomikaki. Znate šta su pomikaki?“ „Da, da, da.“ „Ja sam bio na drvu od pomikaki, gore sam jeo, nisu mene oni vidjeli gore, i onda sam čuo kako oni pričaju o tome. A tu je stajao baš taj Pino, čijeg brata su ubili. I oni su čak i imena znali tim ljudima koji su ubijeni bili. Ali ja sam samo čuo za dva imena, za Apat, znate Apat im se nije sviđao nikom, on je bio na barakama, kralj barake kao, još gledam dečke, oni su ustvari Mađari bili. Oni su živjeli odavno ovdje. Za njega i za još jednoga, ovog drugoga, Kalčića. Za njih dvoje .“ „I to je bilo za vaš rođendan, šestog..?“ „Šestog oktobra 1953. godine, to se desilo.“