Marko Pilepić

„Vaš trinaesti rođendan ’53-će godine…” “Da.” „Pričali ste o 4 dečka, momka koja su…“ „Da, to je bio Skorija s ??? , tata je radio, bio fatim, onaj što nosi, jako fina familija. Bio je on, sestra, I još jedan, ovaj Škorija, što je sada (?) bio sam čuo da je trener, ili je bio trener, stanuje… mislim da stanuje u Borikini.“ „U Raveki polji.“ „Da, tamo sam čuo, to sam se malo raspitao. E njegovog su brata ubili na moru. Škorija, Apat iz barake, bila su tri (?), jedan je bio bez noge, ovog drugog su ubili, na moru vani, I onda Pino, šta je stanovao ovdje u Ribarskoj, njegovog brata, brata od Pina su ubili, bio je bolestan, imao je leukemiju, njega su ubili i ovaj, kako se zove… Kalčić! Kalčić… puno braće je bilo. Ovaj brat njegov, koji je živ ovdje, još imaju braće ovdje, rekao je da ih je bilo 6, ja sam znao samo za 4, a rekao je da ih je bilo 6… ne znam koja su bila ta dva.“ „Kako su oni to pobjegli?“ „Pa oni su čamcem išli preko.“ „Odakle?“ „Sa Stoje negdje. Zato sam tamo ja vesla za njih. Oni su mene poslali da ukradem vesla, jer sam bio mali pa su me gurnuli kroz jedan mali prozor, ja sam im dodavao vesla vani. Kao ja ću isto s njima ić, ali su to oni mene samo prevarili. I jedno jutro se… drugi dan poslje toga, ja sam čuo kako jedan vojnik, vojno lice, priča drugim vojnicima kako su ubili neke ljude. I onda nisam znao o čemu se radi, a poslje je sve to izašlo van (?). Nego ovaj čovjek, vojno lice, je dole nam uzeo osobne karte svima, i opet stavio u čamac i tamo ih s mitraljezom sve potuko.“ „A gdje je to bilo?“ „Vani na moru“ „A ne zna se gdje?“ „Čujte, od Stoje ako se ide prema vani, možda će biti par milja vani vjerovatno.“ „Par milja vani…“ „Da… par milja vani. I to svi znaju, ja sam pričao poslje s nekim vojnim licima koji su sada u penziji i ja sam pokušao nešto od njih izvuči vani, je reko njih su ustrijelili na kavi kaže (?), nene, njih su ubili vani na moru. Nitko nikad ih nije našao. Takvih je bilo sigurno više slučajeva.“ „A gdje se vi to čuli?“ „Tu, u Ribarskoj ulici ovdje.“ „U loštariji ili na cesti?“ „Ne, na cesti su pričali dvojica. Tu su bili neki pomikaki. Znate šta su pomikaki?“ „Da, da, da.“ „Ja sam bio na drvu od pomikaki, gore sam jeo, nisu mene oni vidjeli gore, i onda sam čuo kako oni pričaju o tome. A tu je stajao baš taj Pino, čijeg brata su ubili. I oni su čak i imena znali tim ljudima koji su ubijeni bili. Ali ja sam samo čuo za dva imena, za Apat, znate Apat im se nije sviđao nikom, on je bio na barakama, kralj barake kao, još gledam dečke, oni su ustvari Mađari bili. Oni su živjeli odavno ovdje. Za njega i za još jednoga, ovog drugoga, Kalčića. Za njih dvoje .“ „I to je bilo za vaš rođendan, šestog..?“ „Šestog oktobra 1953. godine, to se desilo.“

„Vaši bjegovi, koliko puta ste pokušavali?“ „Dva puta.“ „Možete nam ispričati prvi i drugi put?“ „Prvi put sam bio jako mlad. Ustvari tri puta. Prvi put su me uhvatili na Monte Grando.“ „Na Monte Grando?“ „Da. Bila je jedna grupa nas da ćemo bježati u Italiju, i dođemo na Monte Grando tamo, poslje su dvojca kupili kruh i salame nešto, a poslje mi ćemo ići naprijed. Kad smo došli na Monte Grando tamo udbači stoje, čekaju nas.“ „Gdje na Monte Grandu?“ „To, odmah, gdje je benzinska pumpa.“ „A je bila i tada benzinska pumpa?“ „Ne, ne, to je bilo sve pusto bilo. Bila je samo jedna gostionica malo lijevo gore.“ „Kako se zvala?“ „Ma ne sjećam se ne. Znam da ta gostionica postoji di i danas, samo modernizirana.“ „Aaa, da, to je, to je, poli Turkovića, odnosno “Kod Sonje” loštarija.“ „Tako je.“ „Da, da“ I tu nas je dočekala UDBA, i njih odmah u auto, a mene u šumu odvede ovaj policajac, ovaj iz udbe. Stavi mi pištolj iza leđa i gura me u šumu, ja sam vidio mamu, tatu… tatu nisam vidio, ali vidio sam čitavu familiju pred očima. Ja sam mislio sad će me ubiti, gotovo je. I gura me u šumu sa pištoljem. I kaže „Gdje si pošo?” A ja ovako od straha, nisam više (??) i reko preko granice. “Majku ti tvoju, ajd nazad!” I sav sretan sam bio jer me nije ubio.“ „Kada je to bilo?“ „To je bilo…. Koliko sam imao godina?! Ja sam imao možda 11 godina, tako nešto.“ „Znači, ’51.“ „Tako.“ „A ako ste ’52 godine došli iz Rovinja u Pulu?“ „’52 sam došao iz Rovinja u Pulu, a to je bilo poslje ’52, ’53 tako nešto.“ „Znači ’53… a bila vas je cijela ekipa?“ „A bilo je par nas, jedno 4, 5 nas je bilo… mladi, svi su bili klinci. To je bio prvi put. A drugi put sam s jednim Crnogorcem, sjeli samo na vlak i do Divače smo došli, i u Divači su nas otkrili, i pobjegli smo iz vlaka doli i pobjegli smo po noći po šumi i došli tamo negdje prema Škufiji, ne znam tamo neko selo, i tamo su nas uhvatili.“ „U Škofije? A prije ste rekli Sežana?“ „Škofije, Škofije.“ „Škofije. A kako ste tim vlakom mogli, šta ste se sakrili u vlak?“ „Da, mi smo se sakrili u teretni vlak, bio je jedan vagon teretni.“ „Aha.“ „Pa smo u njega ušli.“ „Kako ste se upoznali s tim Crnogorcem? On je tu živio?“ „On je stanovao ovdje gore na kaštelu, njemu je familija došla iz Crne Gore, bilo je puno djece, mama je bila sama sa puno djece, a bila je u društvu s jednim Talijanom koji je valjda bio u zarobljeništvu dole, za vrijeme Italije. Oni su svi pobjegli na kraju, čitava familija je pobjegla. Uspijeli su da pobjegnu. Nisam ih poslje nikad više vidio.“ „A treći puta?“ „Treći puta sam uspio.“ „Možete nam to ispričati?“ Ja i jedan moj prijatelj ovdje, ja sam… on nije htio ići u vojsku. Pitao je kako bi bilo da izađemo, da pobjegnemo… ni meni ovdje nije bilo… vratio sam se iz vojske, pa nisam mogao dobiti posao, tražili su puno papira, treba svakome skoro da, da mu nešto daš, da se ulizuješ, i tako dalje, i meni je to dosadilo, i reko: „ Ma idem ja preko granice.“ I on je rekao: „Ajde idemo.“ „Čekajte, oprostite, došli ste iz vojske, kada? Kojega lita?“ „’63.“ „’63., znači imali ste tada 23 godine?“ „Da.“ „Bili ste u vojsci na Kornatima dolje?“ „Ne, ne. Bio sam u Banja Luci.“ „U Banja luci…“ „Da…“ „Tamo su tenkisti bili?“ „Ja sam bio u topništvu.“ „Topništvo… vratili ste se iz vojske i odlučili ste se za bijeg?“ „Da…“ „Možete nam to ispričati, koje godišnje doba je bilo, kako ste planirali…?“ „Bilo je ovo godišnje doba. Ovo godišnje doba je bilo kada sam se sreo s prijateljim njegovim i dobio poziv za vojsku. Da ću trebat ići u vojsku su mi rekli… I reko ajmo, idemo, preko granice. Vozio sam se autobusom od odavdje do Kopra.“ „Koji autobus?“ „Ma jedan običan autobus.“ „A koja firma, ne sjećate se?“ „Ne, ne sjećam se.“ „To ste išli sa stare autobusne?“ „Da, sa stare autobusne stanice.“ „I tamo smo stigli u Kopar, smo sišli i onda smo pješke išli. Išli smo, ja sam se znao orijentirat, pošto sam bio u vojsci, to sam dobro znao, i išli smo navečer kasno, tako da smo pratili sunce, zalazak sunca i tako smo išli. I došli smo u Škofije, opet, i tamo na groblju smo čekali čitav dan da dođe noć.“ „Na groblju u Škofiji?“ „Da.“ „Niste bili možda malo sumnjivi?“ „Nije nas nitko vidio. Na groblju nema nikog. Kad bi netko dolazio mi bismo se sakrili, tako da mi smo tamo čekali na groblju, na brdu. Čitave Škofije su dolje. I od tamo smo pratili sve, vidiš odmah ako netko dođe na groblje, onda bismo se sakrili. I čekali smo da dođe večer i istovremeno je došla, veliki oblaci su došli iz Italije sa kišom. Ja sam reko ovom mom prijatelju, najbolje sada kada obali dođu da krenemo. I mi krenuli, tako je padala kiša da nismo vidili di idemo. I došli smo točno u sredinu neke karaule. I onda pogledam di smo i vidim kuće oko sebe i vidim jedan vojnik ide i drži se za kapu i ide i trči. Reko: „Bože moj di smo došli?!“ I sva sreća naša, točno sam vidio kad sam prelazio granicu tamo. Bilo je sve očišćeno, dosta veliko mjesto, čisto je bilo, tako da nije bilo žbunje, nije bilo drveće ni ništa. I tu smo pobjegli preko.“ „U Trst ste pobjegli tamo?“ „U Trst, da.“